Дела апостолска 4

Петар и Јован у затвору. Њихова исповест пред Синедрионом и ослобођење. Молитва верних. Једно срце и једна душа.

1А кад они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји; 2и расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсење из мртвих. 3И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру: јер већ беше вече. 4А од оних који слушаху реч многи вероваше, и постаде број људи око пет хиљада.

5А кад би ујутру, скупише се кнезови њихови и старешине и књижевници у Јерусалим, 6а Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год беше од рода свештеничког; 7и метнувши их на средину питаху: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово? 8Тада Петар напунивши се Духа Светог рече им: Кнезови народни и старешине Израиљеве! 9Ако нас данас питате за добро дело које учинисмо болесном човеку те он оздрави: 10Да је на знање свима вама и свему народу Израиљевом да у име Исуса Христа Назарећанина, ког ви распесте, ког Бог подиже из мртвих, стоји овај пред вама здрав. 11Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла: и нема ни у једном другом спасења; 12јер нема другог имена под небом даног људима којим би се ми могли спасти.

13А кад видеше слободу Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се, и знаху их да беху с Исусом. 14А видећи исцељеног човека где с њима стоји не могаху ништа противу рећи. 15Онда им заповедише да изиђу напоље из савета, па питаху један другог 16говорећи: Шта ћете чинити овим људима? Јер велики знак што учинише они познат је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо одрећи; 17али да се даље не разилази по народу, да им оштро запретимо да више не говоре за име ово никоме. 18И дозвавши их заповедише им да ништа не спомињу нити да уче у име Исусово. 19Петар и Јован одговарајући рекоше им: Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? 20Јер ми не можемо не говорити шта видесмо и чусмо. 21А они запретивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се беше догодило. 22Јер оном човеку беше више од четрдесет година на коме се догоди ово чудо здравља.

23А кад их отпустише, дођоше к својима, и јавише им шта рекоше главари свештенички и старешине. 24А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, Ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима; 25који устима Давида слуге свог рече:

Зашто се буне незнабошци,

и народи измишљају празне речи?

26Састаше се цареви земаљски,

и кнезови се сабраше уједно

на Господа и на Христа Његовог.

27Заиста се сабраше у овом граду на светог Сина Твог Исуса, ког си помазао, Ирод и понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевим, 28да учине шта рука Твоја и савет Твој напред одреди да буде. 29И сад Господе! Погледај на њихове претње, и дај слугама својим да говоре са сваком слободом реч Твоју; 30и пружај руку своју на исцељивање и да знаци и чудеса буду именом светог Сина Твог Исуса. 31И пошто се они помолише Богу затресе се место где беху сабрани, и напунише се сви Духа Светог, и говораху реч Божју са слободом.

32А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. 33И апостоли с великом силом сведочаху за васкрсење Господа Исуса Христа; и благодат велика беше на свима њима: 34Јер ниједан међу њима не беше сиромашан, јер колико их год беше који имаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху зато, 35и метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше. 36А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи Син утехе, Левит родом из Кипра, 37он имаше њиву, и продавши је донесе новце и метну апостолима пред ноге.