Jov 28

Što priroda skriva, može čovek i da objasni, ali mudrost Božiju ne; put ka njoj strah je Božiji.

1Da, srebro ima žice,

i zlato ima mesto gde se topi.

2Gvožđe se vadi iz praha,

i iz kamena se topi bronza.

3Mraku postavlja među,

i sve istražuje čovek do kraja,

i kamenje u tami i u senu smrtnom.

4Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti;

ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.

5Iz zemlje izlazi hleb,

i pod njom je drugo, kao oganj.

6U kamenu je njenom mesto safiru,

a onde je prah zlatni.

7Te staze ne zna ptica,

niti je vide oko kragujevo;

8Ne ugazi je mlado zverje,

niti njom prođe lav.

9Na kremen diže ruku svoju;

prevraća gore iz dna.

10Iz stene izvodi potoke,

i svašta dragoceno vidi Mu oko.

11Ustavlja reke da ne teku,

i šta je sakriveno iznosi na videlo.

12Ali mudrost gde se nalazi?

I gde je mesto razumu?

13Ne zna joj čovek cene,

niti se nahodi u zemlji živih.

14Bezdana veli: Nije u meni;

i more veli: Nije kod mene.

15Ne može se dati čisto zlato za nju,

niti se srebro izmeriti u promenu za nju.

16Ne može se ceniti zlatom ofirskim,

ni dragim onihom ni safirom.

17Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal,

niti se može promeniti za zaklade zlatne.

18Od korala i bisera nema spomena,

jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.

19Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski,

niti se može ceniti čistim zlatom.

20Otkuda, dakle, dolazi mudrost?

I gde je mesto razumu?

21Sakrivena je od očiju svakog živog,

i od ptica nebeskih zaklonjena.

22Pogibao i smrt govore:

Ušima svojim čusmo slavu njenu.

23Bog zna put njen,

i poznaje mesto njeno.

24Jer gleda do krajeva zemaljskih

i vidi sve što je pod svim nebom.

25Kad davaše vetru težinu,

i meraše vodu merom,

26Kad postavljaše zakon daždu

i put munji gromovnoj.

27Još je onda vide i oglasi je,

uredi je i pretraži je.

28A čoveku reče:

Gle, strah je Božji mudrost,

i uklanjati se oda zla jeste razum.