Jov 29

Jov opisuje svoju pređašnju sreću.

1Još nastavi Jov besedu svoju i reče:

2O da bih bio kao pređašnjih meseca,

kao onih dana kad me Bog čuvaše,

3Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom,

i pri videlu Njegovom hođah po mraku,

4Kako bejah za mladosti svoje,

kad tajna Božija beše u šatoru mom,

5Kad još beše Svemogući sa mnom,

i deca moja oko mene,

6Kad se trag moj oblivaše maslom,

i stena mi točaše ulje potocima,

7Kad izlažah na vrata kroz grad,

i na ulici nameštah sebi stolicu:

8Mladići videći me uklanjahu se,

a starci ustajahu i stajahu,

9Knezovi prestajahu govoriti

i metahu ruku na usta svoja,

10Upravitelji ustezahu glas svoj

i jezik im prijanjaše za grlo.

11Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim;

i koje me oko viđaše, svedočaše mi

12Da izbavljam siromaha koji viče,

i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

13Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me,

i udovici srce raspevah;

14U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo,

kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

15Oko bejah slepom i noga hromom.

16Otac bejah ubogima,

i razbirah za raspru za koju ne znah.

17I razbijah kutnjake nepravedniku,

i iz zuba mu istrzah grabež.

18Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti,

i biće mi dana kao peska.

19Koren moj pružaše se kraj vode,

rosa bivaše po svu noć na mojim granama.

20Slava moja podmlađivaše se u mene,

i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

21Slušahu me i čekahu,

i ćutahu na moj savet.

22Posle mojih reči niko ne progovaraše,

tako ih natapaše beseda moja.

23Jer me čekahu kao dažd,

i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

24Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu,

i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

25Kad bih otišao k njima, sedah u začelje,

i bejah kao car u vojsci,

kad teši žalosne.