Knjiga o Jovu 14

1Čovek rođen od žene kratko živi

i pun je nevolja.

2Iznikne kao cvet, pa svene;

beži poput sene i ne traje.

3Zar na takvog pogled svoj obraćaš

i mene pred sebe na sud dovodiš!

4Ko će čistim nečisto da učini?

Niko!

5Njegovi su dani određeni,

ti poznaješ broj njegovih meseci;

međe si mu postavio da ih ne prelazi.

6Skreni pogled s njega, pa neka odahne,

dok kao najamnik svoj dan ne odradi.

7Jer postoji nada i za drvo posečeno;

ponovo će da iznikne

i neće ostati bez mladica svojih.

8Nek mu se i koren u zemlji sparuši

i panj mu se u zemlji sasuši;

9propupeće čim oseti vodu,

pustiće izdanke kao da je zasad!

10A čovek skončava onemoćao;

izdahne smrtnik, i gde je on?

11Iz mora ishlapi voda,

a potok presahne, presuši;

12tako i čovek legne da više ne ustane;

dok nebesa ne bude bilo ne bude se,

ne dižu se ljudi iz sna njihovoga.

13O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio,

sklonio me dok gnev tvoj ne mine;

kada bi mi postavio rok

i tad me se setio!

14Alʼ kad čovek umre, da li više živi?

Kroz sve dane svog kulučenja,

ja čekaću da mi stigne smena.

15Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati,

zaželećeš delo ruku svojih.

16Tada ćeš mi korake brojati,

na moj greh se nećeš osvrtati.

17Prestup si moj svezao u vreću,

krivicu si moju izbelio.

18Ali kao što se gora ruši, odranja se,

kao što se kamen sa svog mesta svalja;

19ko što vode razdrobe kamenje

i bujice tlo isperu,

i ti tako uništavaš čovekovu nadu.

20Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi,

lice mu menjaš i otpuštaš ga.

21I on ne zna da li su mu sinovi u časti,

i ne vidi ako su neznatni.

22Samo mu je telo u bolu svome,

samo mu duša za sobom pati.“