Књига о Јову 10

1Души ми се живот огадио!

Над собом ћу жалопојком зажалити,

јадаћу се у чемеру душе своје.

2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!

Објави ми за шта ме оптужујеш

3Зар ти је мило да тлачиш,

да одбациш дело својих руку,

а да се смешиш над наумом зликовачким?

4Зар ти имаш очи човекове,

па да видиш то што људи гледају?

5Јесу ли ти дани смртникови дани

и године твоје као век човека;

6па кривице моје испитујеш

и за грехом мојим трагаш?

7А ти знаш да кривац нисам,

да из твоје руке избављења нема!

8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,

а ти ме прождиреш.

9Сети се, молим те,

да си ме ко глину створио,

па зар ћеш у прашину да ме вратиш?

10Ниси ли ме ко млеко излио

и згрушао попут сира?

11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;

ниси ли ме изаткао костима и венама?

12Дао си ми и живот и милост,

својим си старањем дух ми очувао.

13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,

и знам да је то било у теби!

14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;

не би ме помиловао због кривице моје.

15Ако сам био злотвор, јао мени!

Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.

Али ја се давим у срамоти

и свестан сам беде своје!

16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш

и поново на мени величанство своје показујеш.

17Против мене нове сведоке доводиш,

љутиш се на мене све више

и војску за војском против мене шаљеш.

18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?

Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!

19Био бих као да ме никад није било,

од мајчиног крила до гроба би ме однели.

20Зар моји дани нису малобројни?

Доста више! Прођи ме се,

дај ми да се мало развеселим;

21пре него одем у земљу неповрата,

ноћи и мрака најгушћег;

22у земљу крајње таме,

дубоког црнила и нереда,

где је и светло као потпуни мрак.’“