Јов 16

Јовов четврти говор: Пријатељи га нису разумели и он се јада Богу.

1А Јов одговори и рече:

2Слушао сам много таквих ствари;

сви сте досадни тешиоци.

3Хоће ли бити крај празним речима?

Или шта те тера да тако одговараш?

4И ја бих могао говорити као ви,

да сте на мом месту,

гомилати на вас речи

и махати главом на вас,

5Могао бих вас храбрити устима својим,

и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.

6Ако говорим, неће одахнути бол мој;

ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?

7А сада ме је уморио;

опустошио си сав збор мој.

8Навукао си на ме мрштине за сведочанство;

и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.

9Гнев Његов растрже ме,

ненавиди ме, шкргуће зубима на ме,

поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.

10Разваљују на ме уста своја,

срамотно ме бију по образима,

скупљају се на ме.

11Предао ме је Бог неправеднику,

и у руке безбожницима бацио ме.

12Бејах миран и затре ме,

и ухвативши ме за врат смрска ме

и метну ме себи за белегу.

13Опколише ме Његови стрелци,

цепа ми бубреге немилице,

просипа на земљу жуч моју.

14Задаје ми ране на ране,

и удара на ме као јунак.

15Сашио сам кострет по кожи својој,

и уваљао сам у прах славу своју.

16Лице је моје подбуло од плача,

на веђама је мојим смртни сен;

17Премда нема неправде у рукама мојим,

и молитва је моја чиста.

18Земљо, не криј крв што сам пролио,

и нека нема места викању мом.

19И сада ето је на небу сведок мој,

сведок је мој на висини.

20Пријатељи се моји подругују мном;

око моје рони сузе Богу.

21О да би се човек могао правдати с Богом,

као син човечији с пријатељем својим!

22Јер године избројане навршују се,

и полазим путем одакле се нећу вратити.