1. Мојсијева 44

Јосифову браћу застрашују.

1И заповеди Јосиф човеку што управљаше кућом његовом говорећи: Наспи овим људима у вреће жита колико могу понети, и свакоме у врећу метни озго новце његове. 2И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађем у врећу одозго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.

3А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховим. 4А кад изађоше из места и још не беху далеко, рече Јосиф човеку што управљаше кућом његовом: Устани, иди брже за оним људима, и кад их стигнеш реци им: Зашто враћате зло за добро? 5Није ли то чаша из које пије мој господар? И неће ли по њој зацело познати какви сте? Зло сте радили што сте то учинили.

6И он их стиже, и рече им тако. 7А они му рекоше: Зашто говориш, господару, такве речи? Сачувај Боже да слуге твоје учине такво шта! 8Ено смо ти донели натраг из земље хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твог сребро или злато? 9У ког се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мом. 10А он рече: Нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви. 11И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и разрешише сваки своју врећу. 12А он стаде тражити почевши од најстаријег, и кад дође на најмлађег, нађе се чаша у врећи Венијаминовој. 13Тада раздреше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на свог магарца вратише се у град.

14И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још беше код куће, и падоше пред њим на земљу. 15А Јосиф им рече: Шта сте то учинили? Зар нисте знали да човек као што сам ја може зацело дознати? 16Тада рече Јуда: Шта да ти кажемо, господару? Шта да говоримо? Како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша. 17А Јосиф рече: Боже сачувај! Нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу свом.

18Али Јуда приступив к њему рече: Чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару свом, и нека се гнев твој не распали на слугу твог, јер си ти као сам Фараон. 19Господар мој запита слуге своје говорећи: Имате ли оца или брата? 20А ми рекосмо господару свом: Имамо старог оца и брата најмлађег, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази. 21А ти рече слугама својим: Доведите ми га да видим својим очима. 22И рекосмо господару свом: Неће моћи дете оставити оца свог; да остави оца свог, одмах ће отац умрети. 23А ти рече слугама својим: Ако не дође брат ваш најмлађи, нећете видети лице моје.

24А кад се вратисмо к слузи твом а оцу мом, казасмо му речи господара мог. 25После рече нам отац: Идите опет, купите нам хране. 26А ми рекосмо: Не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видети лица оног човека, ако не буде с нама брат наш најмлађи. 27А слуга твој, отац мој, рече нам: Знате да ми је жена родила два сина. 28И један од њих отиде од мене, и рекох: Зацело га је раскинула зверка; и до сада га не видех. 29Ако и овог одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме старог у гроб с тугом.

30Па сада да отидем к слузи твом, оцу свом, а ово дете да не буде с нама, како је душа оног везана за душу овог, 31умреће кад види да нема детета, те ће слуге твоје свалити старог слугу твог, а оца свог, с тугом у гроб. 32А твој се слуга подјемчио за дете оцу свом рекавши: Ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу свом до века. 33Зато нека слуга твој остане место детета, да буде роб господару мом, а дете нека иде с браћом својом. 34Јер како бих се вратио к оцу свом без детета, да гледам јаде који би ми оца задесили?