Pesma nad pesmama 7

Razgovor između prijatelja i prijateljice.

1Kako su lepe noge tvoje u obući,

kćeri kneževska;

sastavci su bedara tvojih kao grivne,

delo ruku umetničkih.

2Pupak ti je kao čaša okrugla,

koji nije nikad bez pića;

trbuh ti je kao stog pšenice

ograđen ljiljanima;

3Dve dojke tvoje

kao dva blizanca srnčeta;

4Vrat ti je kao kula od slonove kosti;

oči su ti kao jezera u Esevonu

na vratima vatravimskim;

nos ti je kao kula livanska

koja gleda prema Damasku;

5Glava je tvoja na tebi kao Karmil,

i kosa na glavi tvojoj kao carska porfira

u bore nabrana.

6Kako si lepa i kako si ljupka,

o ljubavi u milinama!

7Uzrast ti je kao palma,

i dojke kao grozdovi.

8Rekoh: Popeću se na palmu,

dohvatiću grane njene;

i biće dojke tvoje kao grozdovi na vinovoj lozi,

i miris nosa tvog kao jabuke;

9I grlo tvoje kao dobro vino,

koje ide pravo dragom mom

i čini da govore usne onih koji spavaju.

10Ja sam dragog svog,

i njega je želja za mnom.

11Hodi, dragi moj, da idemo u polje,

da noćujemo u selima.

12Ranićemo u vinograde

da vidimo cvate li vinova loza,

zameće li se grožđe,

cvatu li šipci;

onde ću ti dati ljubav svoju.

13Mandragore puštaju miris,

i na vratima je našim svakojako krasno voće,

novo i staro,

koje za te dohranih, dragi moj.