Psalmi 78

Vernost Božija u vođenju njegovog neposlušnog naroda.

Nauk Asafov.

1Čuj, narode moj, nauk moj,

prigni uho svoje k rečima usta mojih.

2Otvaram za priču usta svoja,

kazaću stare pripovetke.

3Šta slušasmo i doznasmo,

i što nam kazivaše oci naši,

4Nećemo zatajiti od dece njihove,

naraštaju poznom javićemo

slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.

5Svedočanstvo podiže u Jakovu,

i u Izrailju postavi zakon,

koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;

6Da bi znao potonji naraštaj,

deca koja će se roditi,

pa i oni da bi kazivali svojoj deci.

7Da polažu na Boga nadanje svoje,

i ne zaboravljaju dela Božijih,

i zapovesti Njegove da drže;

8I da ne budu kao oci njihovi,

rod nevaljao i uporan,

rod koji ne beše čvrst srcem svojim,

niti veran Bogu duhom svojim.

9Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka,

vratiše se natrag, kad beše boj.

10Ne sačuvaše zavet Božji,

i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.

11Zaboraviše dela Njegova,

i čudesa, koja im je pokazao,

12Kako pred očima njihovim učini čudesa

u zemlji misirskoj, na polju Soanu;

13Razdvoji more, i provede ih,

od vode načini zid;

14I vodi ih danju oblakom,

i svu noć svetlim ognjem;

15Raskida stene u pustinji,

i poji ih kao iz velike bezdane;

16Izvodi potoke iz kamena,

i vodi vodu rekama.

17Ali oni još jednako grešiše Njemu,

i gneviše Višnjeg u pustinji.

18I kušaše Boga u srcu svom,

ištući jela po volji svojoj,

19I vikaše na Boga,

i rekoše: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?”

20Evo! On udari u kamen, i poteče voda,

i reke ustadoše;

može li i hleba dati?

Hoće li i mesa postaviti narodu svom?

21Gospod ču i razljuti se,

i oganj se razgore na Jakova,

i gnev se podiže na Izrailja.

22Jer ne verovaše Bogu

i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.

23Tada zapovedi oblacima odozgo,

i otvori vrata nebeska,

24I pusti, te im podažde mana za jelo,

i hleb nebeski dade im.

25Hleb anđeoski jeđaše čovek;

posla im jela do sitosti.

26Pusti nebom ustoku,

i navede silom svojom jug;

27I kao prahom zasu ih mesom,

i kao peskom morskim pticama krilatim;

28Pobaca ih sred logora njihovog,

oko šatora njihovih.

29I najedoše se

i dade im šta su želeli.

30Ali ih još i ne prođe želja,

još beše jelo u ustima njihovim,

31Gnev se Božji podiže na njih

i pomori najjače među njima,

i mladiće u Izrailju pobi.

32Preko svega toga još grešiše,

i ne verovaše čudesima Njegovim.

33I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud,

i godine njihove u strahu.

34Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu,

i obraćahu se i iskahu Boga;

35I pominjahu da je Bog odbrana njihova,

i Višnji Izbavitelj njihov.

36Laskahu Mu ustima svojim,

i jezikom svojim lagahu Mu.

37A srce njihovo ne beše Njemu verno,

i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.

38Ali On beše milostiv,

i pokrivaše greh, i ne pomori ih,

često zaustavljaše gnev svoj,

i ne podizaše sve jarosti svoje.

39Opominjaše se da su telo,

vetar, koji prolazi i ne vraća se.

40Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji,

i uvrediše u zemlji gde se ne živi!

41Sve nanovo kušaše Boga,

i Sveca Izrailjevog dražiše.

42Ne sećaše se ruke Njegove

i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,

43U koji učini u Misiru znake svoje

i čudesa svoja na polju Soanu;

44I provrže u krv reke njihove i potoke njihove,

da ne mogoše piti.

45Posla na njih bubine da ih kolju,

i žabe da ih more.

46Letinu njihovu dade crvu,

i muku njihovu skakavcima.

47Vinograde njihove pobi gradom,

i smokve njihove slanom.

48Gradu predade stoku njihovu,

i stada njihova munji.

49Posla na njih ognjeni gnev svoj,

jarost, srdnju i mržnju,

četu zlih anđela.

50Ravni stazu gnevu svom,

ne čuva duše njihove od smrti,

i život njihov predade pomoru.

51Pobi sve prvence u Misiru,

prvi porod po kolibama Hamovim.

52I povede narod svoj kao ovce,

i vodi ih kao stado preko pustinje.

53Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše,

a neprijatelje njihove zatrpa more.

54I dovede ih na mesto svetinje svoje,

na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.

55Odagna ispred lica njihovog narode;

žrebom razdeli njihovo dostojanje,

i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.

56Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg

i uredbe Njegove ne sačuvaše.

57Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi,

slagaše kao rđav luk.

58Uvrediše Ga visinama svojim,

i idolima svojim razdražiše Ga.

59Bog ču i razgnevi se

i rasrdi se na Izrailja veoma.

60Ostavi naselje svoje u Silomu,

šator, u kome življaše s ljudima.

61I opravi u ropstvo slavu svoju

i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.

62I predade maču narod svoj,

i na dostojanje svoje zaplamte se.

63Mladiće njegove jede oganj,

i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;

64Sveštenici njegovi padaše od mača,

i udovice njegove ne plakaše.

65Najposle, kao iza sna probudi se Gospod,

prenu se kao junak kad se napije vina.

66I pobi neprijatelje svoje s leđa,

večnoj sramoti predade ih.

67I ne hte šator Josifov,

i koleno Jefremovo ne izabra.

68Nego izabra koleno Judino,

goru Sion, koja Mu omile.

69I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove,

i kao zemlju utvrdi je doveka.

70I izabra Davida, slugu svog,

i uze ga od torova ovčijih,

71I od dojilica dovede ga

da pase narod Njegov, Jakova,

i nasledstvo Njegovo, Izrailja.

72I on ih pase čistim srcem,

i vodi ih mudrim rukama.