Psalmi 77

Jadikovanje u teškoj nevolji; uteha u milosti koju je Bog ranije činio svom narodu.

Načelniku pevača Idutunovih. Asafov psalam.

1Glas moj ide k Bogu, i ja prizivam Njega;

glas moj ide k Bogu, i On će me uslišiti.

2U dan tuge svoje tražih Gospoda;

noću je ruka moja podignuta, i ne spušta se;

duša moja neće da se uteši.

3Pominjem Boga, i uzdišem;

razmišljam, i trne duh moj.

4Držim oči svoje da su budne;

klonuo sam, i ne mogu govoriti.

5Prebrajam stare dane i godine od vekova.

6Opominjem se pesama svojih noću;

razgovaram se sa srcem svojim,

i ispitujem duh svoj:

7„Zar će se doveka gneviti na nas Gospod,

i neće više ljubiti?

8Zar je zasvagda prestala milost Njegova,

i reč se prekinula od kolena na koleno?

9Zar je zaboravio milostiv biti

i u gnevu zatvorio milosrđe svoje?”

10I rekoh: Žalosna je za mene ova promena desnice Višnjega.

11Pamtim dela Gospodnja;

pamtim pređašnje čudo Tvoje.

12Mislio sam o svim delima Tvojim,

razmišljao o radnji Tvojoj;

13Bože! Put je Tvoj svet;

koji je Bog tako velik kao Bog naš?

14Ti si Bog, koji si činio čudesa,

pokazivao silu svoju među narodima;

15Mišicom si odbranio narod svoj,

sinove Jakovljeve i Josifove.

16Videše Te vode, Bože, videše Te vode,

i ustreptaše, i bezdane se zadrmaše.

17Iz oblaka lijaše voda,

oblaci davahu glas,

i strele Tvoje lećahu.

18Grmljahu gromovi Tvoji po nebu;

munje Tvoje sevahu po vasiljenoj,

zemlja se tresaše i njihaše.

19Po moru beše put Tvoj,

i staze Tvoje po velikoj vodi,

i trag Tvoj ne poznavaše se.

20Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom.