Luka 18

Priče o udovičinoj molbi i o molitvi fariseja i carinika. Isus poziva decu Sebi. Opasnost od bogatstva. Treće proricanje o stradanju. Isceljenje slepog.

1Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži, 2govoreći: U jednom gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. 3A u onom gradu beše jedna udovica i dolažaše k njemu govoreći: Ne daj me mom suparniku. 4I ne htede zadugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne sramim, 5no budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dosađuje. 6Tada reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija. 7A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji Ga mole dan i noć? 8Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali Sin čovečiji kad dođe hoće li naći veru na zemlji?

9A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu: 10Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej i drugi carinik. 11Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci ili kao ovaj carinik. 12Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam. 13A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome. 14Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.

15Donošahu k Njemu i decu da ih se dotakne; a kad videše učenici, zapretiše im. 16A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije. 17I kažem vam zaista: koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.

18I zapita Ga jedan knez govoreći: Učitelju blagi! Šta da učinim da nasledim život večni? 19A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. 20Zapovesti znaš: ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svedoči lažno; poštuj oca i mater svoju. 21A on reče: Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje. 22A kad to ču Isus reče mu: Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom. 23A kad on ču to postade žalostan, jer beše vrlo bogat. 24A kad ga vide Isus gde postade žalostan, reče: Kako je teško ući u carstvo Božije onima koji imaju bogatstvo! 25Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatom ući u carstvo Božije. 26A oni koji slušahu rekoše: Ko se dakle može spasti? 27A On reče: Šta je u ljudi nemoguće u Boga je moguće. 28A Petar reče: Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo. 29A On im reče: Zaista vam kažem: nema nijednoga koji bi ostavio kuću, ili roditelje, ili braću, ili sestre, ili ženu, ili decu carstva radi Božijeg, 30koji neće primiti više u ovo vreme, i na onom svetu život večni.

31Uze pak dvanaestoricu i reče im: Evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina čovečijeg. 32Jer će Ga predati neznabošcima, i narugaće Mu se, i ružiće Ga, i popljuvaće Ga, 33i biće Ga, i ubiće Ga; i treći dan ustaće. 34I oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše šta im se kaza.

35A kad se približi k Jerihonu, jedan slepac seđaše kraj puta proseći. 36A kad ču narod gde prolazi zapita: Šta je to? 37I kazaše mu da Isus Nazarećanin prolazi. 38I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me. 39I prećahu mu oni što iđahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me. 40I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga 41govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam. 42A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti. 43I odmah progleda, i pođe za Njim hvaleći Boga. I svi ljudi koji videše hvaljahu Boga.