Propovednik 1

Sve zemaljsko je taština.

1Reči propovednika, sina Davidovog cara u Jerusalimu.

2Taština nad taštinama, veli propovednik,

taština nad taštinama, sve je taština.

3Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog,

kojim se trudi pod suncem?

4Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi,

a zemlja stoji uvek.

5Sunce izlazi i zalazi,

i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi.

6Vetar ide na jug i obrće se,

i u obrtanju svom vraća se.

7Sve reke teku u more, i more se ne prepunja;

odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku.

8Sve je mučno, da čovek ne može iskazati;

oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.

9Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti,

i nema ništa novo pod suncem.

10Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo?

Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.

11Ne pominje se šta je pre bilo;

ni ono što će posle biti neće se pominjati u onih koji će posle nastati.

12Ja propovednik bejah car nad Izrailjem u Jerusalimu. 13I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega. 14Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu.

15Šta je krivo ne može se ispraviti,

i nedostaci ne mogu se izbrojati.

16Ja rekoh u srcu svom govoreći: Evo, ja postah velik, i pretekoh mudrošću sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja. 17I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu.

18Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige,

i ko umnožava znanje umnožava muku.