Psalmi 2

1Zašto li se bune narodi,

šta to ljudi uzalud smišljaju?

2Carevi se sveta prikupljaju,

knezovi se s njima savetuju,

da navale složno na Gospoda

i na njegovog Pomazanika1:

3„Zbacimo sa sebe okove njihove,

strgnimo sa sebe sveze njihove!“

4Smeje se onaj što na nebesima stoluje,

Gospod se to njima podruguje.

5On im onda u gnevu progovara,

jarošću ih svojom užasava:

6„Cara svoga ja sam postavio,

na Sionu, svetoj gori svojoj.“

7Objaviću odluku Gospodnju.

On mi reče:

„Ti si Sin moj,

danas si se meni rodio.

8Traži od mene, i daću ti u nasledstvo puke,

i krajeve zemaljske da ti budu imovina.

9Slomićeš ih gvozdenom palicom,

razbićeš ih kao posudu od gline.“

10Zato, carevi, budite razumni,

primite nauk, vladari zemaljski!

11Služite Gospodu u strahu,

s trepetom se radujte.

12Volite Sina, da mu gnev ne plane,

pa da propadnete na svom putu,

jer gnev njegov za tren oka plane.

Blago svakom ko u njemu utočište traži!