Knjiga proroka Isaije 57

1Pravednik gine

i nikoga to ne uzbuđuje.

I smerni ljudi bivaju odvođeni

i niko ne razabire

da pravednik biva odveden pred zlo,

2da uđe u mir.

Počivaju na ležajima svojim

ko je išao ispravno.

3„A sad se primaknite amo,

sinovi gatarini,

potomstvo preljubničko, smrdljivo.

4Nad kim se šegačite?

Nad kim se bekeljite?

Plazite jezik?

Niste li vi deca buntovna,

potomstvo lažljivaca,

5koji se uspaljuju među hrastovima,

pod svakim drvetom zelenim,

žrtvujući decu po dolinama,

pod kamenim raselinama?“

Prorok tuguje zbog idolopoklonstva

6„Na vododerini tvoja je raka.

One, one su tvoji međaši.

Upravo njima izlivaš žrtve nalivne,

spaljuješ žitnu žrtvu.

Zar one da mi se svide?

7Na goru visoku i uzdignutu

svoj si ležaj postavila,

pa si se tamo popela

da kolješ žrtvu zaklanicu.

8Uz vrata i dovratke

svoj si zapis postavila.

Daleko od mene si razotkrila

i na visine ležaj svoj namestila,

te se pogađala sa onima koje voliš

da legneš s njima, da osetiš snagu.

9I hodočastiš caru u pomazanju,

i umnožavaš svoja mira;

i poslala si svoje izvestioce izdaleka

i spustila do Sveta mrtvih.

10Iznurila si sebe mnogim putovanjima svojim.

Nisi rekla: ’To je taština!’

Stekla si jakost novu,

zato oslabila nisi.

11Pa koga si se uplašila i pobojala,

te si slagala?

I nisi se mene setila,

nisi sebi na srce stavila.

Nisam li ja ćutao i od veka,

pa se mene pobojala nisi?

12Ja ću objaviti tvoju pravdu,

i dela ti tvoja koristiti neće.

13Kad zavičeš, neka te izvedu čete tvoje.

A sve njih će vetar odneti, taština uzeti.

Međutim, koji se u mene uzdaju

zemlju će baštiniti

i moju svetu goru posedovati.“

Pesma utešna

14Tada će se govoriti:

„Nasipajte! Nasipajte! Put poravnajte!

Mom narodu smetnje s puta uklonite!“

15Jer govori Višnji i Uzdignuti,

nastanjeni trajno, a ime mu je Svetitelj:

„Moj stan je uzvišenost i svetinja,

a sa skrušenim sam i s duhom poniženim,

da oživim poniženima duh,

da oživim skrušenima srce.

16Jer se neću prepirati doveka,

niti ću se ljutiti neprestano,

jer bi ispred lica mojega oslabio duh

i duše koje sam sazdao.

17Krivica njegova je grabež.

Zato sam se naljutio,

i zato ga udario, i u ljutini se sakrio;

a on je otišao odmetnički,

kako ga srce njegovo odvuče.

18Puteve njegove sam video.

I izlečiću ga i dovesti,

i umiriću srce onih koji ga teše

i koji s njim tuguju.

19Stvaram reči usnama da progovore:

Mir! Mir udaljenome i bliskome

– govori Gospod, i njega ću izlečiti.

20A opaki su kao more ustalasalo,

što se uspokojiti ne može,

i iz voda svojih istalasava

mulj i blato.

21Nema mira opakima

– govori Bog moj.