Псалми 104

1Благосиљај, душо моја, Господа!

О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи;

оденут си и сјајем и славом!

2Светлошћу је као плаштом заогрнут,

као шатор простиреш небеса.

3Греде горњих одаја својих у воде полаже,

облаке у кочије своје преже,

на крилима ветра језди.

4Он своје анђеле чини ветровима,

и своје слуге огњеним пламеновима.

5Он је земљу поставио на њене темеље,

у веке векова неће се помаћи.

6Дубинама си је покрио као покривачем,

а воде су јој биле над горама.

7Повлаче се од прекора твога,

одтекле су од тутњаве грома твога –

8када су се горе дигле и долине слегле –

тамо где си им и одредио место;

9не прелазе међу што си им ставио,

вратити се неће да земљу прекрију.

10Ти изворе шаљеш долинама

да потеку међу планинама.

11Они поје сваку пољску зверку

и жеђ гасе дивљим магарцима.

12Небеске се птице крај њих гнезде

и певају у растињу.

13Из горњих одаја својих натапаш горе

и земља је пуна плода дела твојих.

14Ти чиниш да за стоку трава расте,

биље што га човек обрађује,

да би земља уродила хлебом;

15и вино што човеку разгаљује срце,

уље што лице озари

и хлеб што храни човеку срце.

16Господња су стабла наливена,

кедрови што их је усадио на Ливану;

17на њима се птице гнезде,

у чемпресима рода им се скући.

18На високим горама живе дивокозе,

а камењари даманима уточиште дају.

19Он је месец начинио да се мери време,

а и сунце зна када да зађе.

20Ти спушташ таму и ноћ бива,

па измиле све шумске живуљке.

21Лавови за пленом ричу

тражећи од Бога за себе храну.

22Кад сунце заруди

они се окупе у јазбини својој и лежу.

23А човек иде за послом својим

и ради до вечери.

24О, Господе, како је много дела твојих!

Свако си од њих учинио мудро

и твојих је створења пуна земља!

25Ено мора, великог и широких обала,

врве од безбројних створења,

животиња малих и великих;

26По њему бродови броде

и Левијатан1 кога си начинио у њему игра.

27Сви они чекају тебе

да им на време даш оно што једу.

28Ти им дајеш

и они то сакупе;

ти отвараш руку своју

и они су сити добра.

29Кад сакријеш лице своје

они се препадну;

кад им узмеш дах, они скапавају

и поново иду у прашину.

30Кад им пошаљеш свој дах они настају;

ти обнављаш лице земље.

31Нек довека буде слава Господња!

Нек делима својим радује се Господ!

32Он у земљу гледа и она се тресе;

он дотиче горе и оне се диме.

33Кроз свој живот певаћу Господу,

док ме има Бога мога прослављаћу!

34Угодне му биле мисли моје,

а ја ћу да се радујем у Господу.

35Нек грешници нестану са земље

и злобника нека више нема!

Благосиљај, душо моја, Господа!

Славите Господа!