Псалми 102

Молитва ојађеног човека пред Господом, кад излива своју муку.

1О, Господе, чуј молитву моју

и мој вапај нек до тебе дође!

2Своје лице не скривај од мене у дану невоље,

ухо своје пригни мени;

ти пожури,

услиши ме у дан кад те зовем.

3Моји дани нестају у диму,

попут пећи кости ми спечене.

4Срце је моје као трава кошена, увела,

па ни хлеб се не сетим да једем.

5Од јецања мога силног

кожа ми се слепила за кости.

6На пустињску буљину личим

и на ћука с рушевина пустих!

7Будан лежим,

постао сам птица што самује на крову.

8Поваздан ми се ругају душмани,

именом мојим проклињу они што ме руже.

9Пепео једем као да је хлеб;

то што пијем са сузама мешам,

10због твог гнева и љутине твоје;

јер си ме подигао, па онда бацио.

11Као сенка бледе дани моји,

ја сам као трава спарушена.

12А ти си, Господе, довека! Ти трајеш,

спомињеш се кроз нараштај сваки.

13Ти устајеш да Сиону се смилујеш,

јер је време да га помилујеш,

јер је дошло време одређено.

14Јер слуге твоје воле му зидине,

жао им је његових руина.

15Дрхтаће народи од имена Господњег

и од твоје славе сви цареви земаљски;

16јер ће Господ да изгради Сион

и објави се у његовој слави;

17када чује молитву јадника

њихове вапаје презрети неће.

18Нек се то запише за нараштај нови,

за народ саздан да Господа слави!

19Јер ће с висине светости своје гледати Господ,

с небеса ће земљу да погледа;

20чуће ропац заточених

и од смрти спасти осуђенике;

21да објави са Сиона име Господње

и хвалу своју у Јерусалиму;

22када се заједно окупе народи,

и царства да Господу служе.

23Сред живота снагу ми је одузео

и дане ми прекратио!

24Рекао сам:

„Не узми ме усред мојих дана

кад већ живиш од рода до рода!

25Ти си у почетку утемељио земљу,

и небеса су дело твојих руку.

26Она ће пропасти, али ти ћеш остати,

и све ће се исхабати као изношена одећа,

изменићеш их као одећу и проћи ће.

27А ти си увек исти,

веку твоме нигде краја нема.

28Синови твојих слугу живеће

и потомци њихови пред тобом спокојни ће бити.“