Књига о Јову 41

1Не дивља ли када га пробудиш?

А ко је тај што би пред мене да стане?

2Зар ми је ко икада дао шта, да би му ја то вратио?

Па све је моје под небесима!

3О удовима његовим ја да ћутим нећу,

ни о његовој снази, ни о складу његовог тела.

4Ко ће да му разоткрије површину његове одеће?

Дупли оклоп ко да му пробије?

5Ко би да му чељусти разјапи

када је страва око његових зуба?

6Леђа су му од низова крљушти поређаних

и чврсто спојених.

7Пријањају једна уз другу,

ни ваздух међу њима не пролази.

8Спојене су међу собом, једна другу држе,

размака немају.

9Кад он кине, ко да муња сине;

очи му се црвене ко зора.

10Пламен му из уста сукља,

жеравице ватрене врцају.

11Пара му се диже из ноздрва,

ко котао кључа и прелива.

12Својим дахом угаљ распирује,

из ждрела му ватра пламти.

13Њему снага почива у шији,

испред њега наступа страхота.

14Набори му на телу пријањају,

чврсти су и непомични.

15Срце му је као камен тврдо,

тврдо му је као доњи жрвањ.

16Кад се дигне, застрепе делије,

пред ломњавом одступају.

17Ко га мачем и дохвати –

ништа му не вреди –

тако и копљем,

стрелом ил’ оствама.

18Гвожђе му је попут плеве,

а бронза му као дрво труло.

19Њега стрела потерати неће,

а камење из праћке за њега је плева.

20Као прутић њему је тољага,

фијуку се копља он подсмева.

21Стомак му је ко од ломљених црепова,

па кроз блато прође ко дрљача.

22Због њега дубина проври као лонац,

море се пени као казан масти.

23За собом оставља траг од пене,

па се чини да је дубина оседела.

24Нико му сличан на земљи није!

То је створење које страха нема!

25Он гледа сваког ко је поносан

јер он је цар свих поносних!“