Књига о Јову 14

1Човек рођен од жене кратко живи

и пун је невоља.

2Изникне као цвет, па свене;

бежи попут сене и не траје.

3Зар на таквог поглед свој обраћаш

и мене пред себе на суд доводиш!

4Ко ће чистим нечисто да учини?

Нико!

5Његови су дани одређени,

ти познајеш број његових месеци;

међе си му поставио да их не прелази.

6Скрени поглед с њега, па нека одахне,

док као најамник свој дан не одради.

7Јер постоји нада и за дрво посечено;

поново ће да изникне

и неће остати без младица својих.

8Нек му се и корен у земљи спаруши

и пањ му се у земљи сасуши;

9пропупеће чим осети воду,

пустиће изданке као да је засад!

10А човек скончава онемоћао;

издахне смртник, и где је он?

11Из мора исхлапи вода,

а поток пресахне, пресуши;

12тако и човек легне да више не устане;

док небеса не буде било не буде се,

не дижу се људи из сна њиховога.

13О, када би ме у Свет мртвих сакрио,

склонио ме док гнев твој не мине;

када би ми поставио рок

и тад ме се сетио!

14Ал’ кад човек умре, да ли више живи?

Кроз све дане свог кулучења,

ја чекаћу да ми стигне смена.

15Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,

зажелећеш дело руку својих.

16Тада ћеш ми кораке бројати,

на мој грех се нећеш освртати.

17Преступ си мој свезао у врећу,

кривицу си моју избелио.

18Али као што се гора руши, одрања се,

као што се камен са свог места сваља;

19ко што воде раздробе камење

и бујице тло исперу,

и ти тако уништаваш човекову наду.

20Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,

лице му мењаш и отпушташ га.

21И он не зна да ли су му синови у части,

и не види ако су незнатни.

22Само му је тело у болу своме,

само му душа за собом пати.“