Лука 7

О капетановом слузи и младићу у Наину. Јованово посланство. Грешница помазује Исуса миром.

1А кад сврши све речи своје пред народом, дође у Капернаум. 2У капетана пак једног беше слуга болестан на умору који му беше мио. 3А кад чу за Исуса, посла к Њему старешине јудејске молећи Га да би дошао да му исцели слугу. 4А они дошавши к Исусу мољаху Га лепо говорећи: Достојан је да му то учиниш; 5јер љуби народ наш, и начини нам зборницу. 6А Исус иђаше с њима. И кад већ беху близу куће, посла капетан к Њему пријатеље говорећи Му: Господе! Не труди се, јер нисам достојан да уђеш под моју стреху; 7зато и не држах себе достојног да Ти дођем, него само реци реч, и оздравиће слуга мој. 8Јер и ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па кажем једном: Иди, и иде; и другом: Дођи, и дође; и слузи свом: Учини то, и учини. 9А кад то чу Исус, зачуди му се, и окренувши се народу који иђаше за Њим рече: Кажем вам: ни у Израиљу толике вере не нађох. 10И вративши се послани нађоше болесног слугу здравог.

11И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. 12Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. 13И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. 14И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани. 15И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. 16А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој. 17И отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини.

18И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19И дозвавши Јован два од ученика својих посла их к Исусу говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо? 20Дошавши пак људи к Њему рекоше: Јован крститељ посла нас к теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо? 21А у тај час исцели многе од болести и од мука и од злих духова, и многима слепима дарова вид. 22И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану шта видесте и чусте: слепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се, глуви чују, мртви устају, сиромашнима проповеда се јеванђеље. 23И благо ономе који се не саблазни о мене.

24А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар? 25Шта сте, дакле, изашли да видите? Човека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26Шта сте дакле изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем, и више од пророка; 27јер је ово онај за кога је писано: Ето ја шаљем анђела свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.

28Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована крститеља; а најмањи у царству Божијем већи је од њега. 29И сви људи који слушаху и цариници оправдаше Бога, и крстише се крштењем Јовановим; 30а фарисеји и књижевници одбацише савет Божји за њих, и не хтеше да их он крсти.

31А Господ рече: Какви ћу казати да су људи овог рода? И какви су? 32Они су као деца која седе по улицама и дозивају једно друго и говоре: Свирасмо вам, и не играсте, жалисмо вам се, и не плакасте.

33Јер дође Јован крститељ који ни једе хлеб ни пије вино, а ви кажете: Ђаво је у њему; 34дође Син човечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницима. 35И оправдаше премудрост сва деца њена.

36Мољаше Га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву седе за трпезу: 37И гле, жена у граду која беше грешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира; 38и ставши састраг код ногу Његових плакаше, и стаде прати ноге Његове сузама, и косом од своје главе отираше, и целиваше ноге Његове, и мазаше миром. 39А кад виде фарисеј који Га је дозвао, рече у себи говорећи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница. 40И одговарајући Исус рече му: Симоне! Имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу! Кажи.

41А Исус рече: Двојица беху дужни једном дужнику, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити. 43А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме највише поклони. А Он му рече: Право си судио. 44И окренувши се к жени рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отре. 45Целива ми ниси дао; а она откако уђох не преста целивати ми ногу. 46Уљем ниси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге. 47Зато кажем ти: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав. 48А њој рече: Опраштају ти се греси. 49И стадоше у себи говорити они што сеђаху с Њим за трпезом: Ко је Овај што и грехе опрашта? 50А жени рече: Вера твоја поможе ти; иди с миром.