Јов 9

Јовов други говор: са Свемогућим се не може нико препирати.

1А Јов одговори и рече:

2Заиста, знам да је тако;

јер како би могао човек бити прав пред Богом?

3Ако би се хтео прети с Њим,

не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

4Мудар је срцем и јак снагом;

ко се је опро Њему и био срећан?

5Он премешта горе, да нико и не опази;

превраћа их у гневу свом;

6Он креће земљу с места њеног

да јој се ступови дрмају;

7Он кад запрети сунцу, не излази;

Он запечаћава звезде;

8Он разапиње небо сам,

и гази по валима морским;

9Он је начинио звезде

кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне,

којима нема броја.

11Гле, иде мимо мене, а ја не видим;

прође, а ја га не опазим.

12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати?

Ко ће Му казати: Шта радиш?

13Бог не устеже гнева свог,

падају пода Њ охоли помоћници.

14А како би Му ја одговарао

и бирао речи против Њега?

15Да сам и прав, нећу Му се одговорити,

ваља да се молим судији свом.

16Да Га зовем и да ми се одзове,

још не могу веровати да је чуо глас мој.

17Јер ме је вихором сатро

и задао ми много рана низашта.

18Не да ми да одахнем,

него ме сити горчинама.

19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији;

ако на суд, ко ће ми сведочити?

20Да се правдам, моја ће ме уста осудити;

да сам добар, показаће да сам неваљао.

21Ако сам добар, нећу знати за то;

омрзао ми је живот мој.

22Свеједно је;

зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

23Кад би још убио бич наједанпут!

Али се смеје искушавању правих.

24Земља се даје у руке безбожнику;

лице судија њених заклања;

ако не Он, да ко?

25Али дани моји бише бржи од гласника;

побегоше, не видеше добра.

26Прођоше као брзе лађе,

као орао кад лети за храну.

27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју,

оставићу гнев свој и окрепићу се;

28Страх ме је од свих мука мојих,

знам да ме нећеш оправдати.

29Бићу крив;

зашто бих се мучио узалуд?

30Да се измијем водом снежницом,

и да очистим сапуном руке своје,

31Тада ћеш ме замочити у јаму

да се гаде на ме моје хаљине.

32Јер није човек као ја

да Му одговарам,

да идем с Њим на суд;

33Нити има међу нама кмета

да би ставио руку своју међу нас двојицу.

34Нека одмакне од мене прут свој,

и страх Његов нека ме не страши;

35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати;

јер овако не знам за себе.