Јов 7

Наставак: Јов се моли Богу или да се смилује на њ или да учини крај његовом животу.

1Није ли човек на војсци на земљи?

А дани његови нису ли као дани надничарски?

2Као што слуга уздише за сеном

и као што надничар чека да сврши,

3Тако су мени дати у наследство месеци залудни

и ноћи мучне одређене ми.

4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати?

И кад ће проћи ноћ?

И ситим се преврћући се до сванућа.

5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане,

кожа моја пуца и рашчиња се.

6Дани моји бржи бише од чунка,

и прођоше без надања.

7Опомени се да је мој живот ветар,

да око моје неће више видети добра,

8Нити ће ме видети око које ме је виђало;

и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9Као што се облак разилази и нестаје га,

тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

10Неће се више вратити кући својој,

нити ће га више познати место његово.

11Зато ја нећу бранити устима својим,

говорићу у тузи духа свог,

нарицати у јаду душе своје.

12Еда ли сам море или кит,

те си наместио стражу око мене?

13Кад кажем: Потешиће ме одар мој,

постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14Тада ме страшиш снима

и препадаш ме утварама,

15Те душа моја воли бити удављена,

воли смрт него кости моје.

16Додијало ми је; нећу до века живети;

прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17Шта је човек да га много цениш

и да мариш за њ?

18Да га походиш свако јутро,

и сваки час кушаш га?

19Кад ћеш се одвратити од мене

и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски?

Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21Зашто ми не опростиш грех мој

и не уклониш моје безакоње?

Јер ћу сад лећи у прах,

и кад ме потражиш, мене неће бити.