Јов 23

Јовов седми говор: жели, иако без наде, да га Бог изведе на свој суд.

1А Јов одговори и рече:

2Још је тужњава моја одмет?

А невоља је моја тежа од уздаха мојих.

3О, кад бих знао како бих нашао Бога!

Да отидем до престола Његовог,

4Да разложим пред Њим парбу своју,

и уста своја напуним разлога,

5Да знам шта би ми одговорио,

и разумем шта би ми рекао.

6Би ли се према великој својој сили прео са мном?

Не; него би ми помогао.

7Онде би се праведан човек могао правдати с Њим,

и ослободио бих се за свагда од свог судије.

8Гле, ако пођем напред, нема Га;

ако ли натраг, не находим Га;

9Ако на лево ради, не видим Га;

ако на десно, заклонио се, не могу Га видети.

10Али Он зна пут мој;

кад ме окуша, изаћи ћу као злато.

11По стопама је Његовим ступала нога моја;

пута Његова држао сам се, и не зађох.

12Од заповести уста Његових нисам одступао;

чувао сам речи уста Његових више него свој ужитак.

13Али кад Он шта науми, ко ће Га одвратити?

Шта душа Његова зажели, оно чини.

14И извршиће шта је наумио за ме;

и тога има у Њега много.

15Зато сам се уплашио од Њега;

и кад то мислим, страх ме је од Њега.

16Бог је растопио срце моје,

Свемогући ме је уплашио.

17Што не погибох пре мрака?

И што не сакри мрак испред мене?