2. Мојсијева 9

Помор. Црне богиње. Град.

1Тада рече Господ Мојсију: Иди к Фараону, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи; 2ако ли их не пустиш него их још станеш задржавати, 3ево, рука Господња доћи ће на стоку твоју у пољу, на коње, на магарце, на камиле, на волове и на овце, с помором врло великим. 4А одвојиће Господ стоку израиљску од стоке мисирске; те од свега што је синова Израиљевих неће погинути ништа. 5И поставио је Господ рок рекавши: Сутра ће то учинити на земљи Господ. 6И Господ учини то сутрадан, и сва стока мисирска угину; а од стоке синова Израиљевих не угину ниједно. 7И посла Фараон да виде, и гле, од стоке израиљске не угину ниједно; ипак отврдну срце Фараону, и не пусти народ.

8Тада рече Господ Мојсију и Арону: Узмите пепела из пећи пуне прегршти, и Мојсије нека га баци у небо пред Фараоном; 9и постаће прах по свој земљи мисирској, а од њега ће постати красте пуне гноја и на људима и на стоци по свој земљи мисирској. 10И узеше пепела из пећи, и стадоше пред Фараона, и баци га Мојсије у небо, и посташе красте пуне гноја по људима и по стоци. 11И врачари не могоше стајати пред Мојсијем од краста; јер беху красте и на врачарима и на свим Мисирцима. 12И Господ учини те отврдну срце Фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ Мојсију.

13После рече Господ Мојсију: Устани рано и изађи пред Фараона, и реци му: Овако вели Господ Бог јеврејски: Пусти народ мој да ми послужи. 14Јер ћу сада пустити сва зла своја на срце твоје и на слуге твоје и на народ твој, да знаш да нико није као ја на целој земљи. 15Јер сада кад пружих руку своју, могах и тебе и народ твој ударити помором, па те не би више било на земљи; 16али те оставих да покажем на теби силу своју, и да се приповеда име моје по свој земљи. 17И ти се још подижеш на мој народ, и нећеш да га пустиш? 18Ево, сутра ћу у ово доба пустити град врло велик, каквог није било у Мисиру откако је постао па досада. 19Зато сада пошљи, те скупи стоку своју и шта год имаш у пољу, јер ће пасти град на све људе и на стоку што се затече у пољу и не буде скупљено у кућу, и изгинуће. 20Који се год између слуга Фараонових побоја речи Господње, он брже скупи слуге своје и стоку своју у кућу; 21а који не мараше за реч Господњу, он остави слуге своје и стоку своју у пољу.

22И Господ рече Мојсију: Пружи руку своју к небу, нека удари град по свој земљи мисирској, на људе и на стоку и на све биље по пољу у земљи мисирској. 23И Мојсије пружи штап свој к небу, и Господ пусти громове и град, да огањ скакаше на земљу. И тако Господ учини, те паде град на земљу мисирску. 24А беше град и огањ смешан с градом силан веома, каквог не беше у свој земљи мисирској откако је људи у њој. 25И поби град по свој земљи мисирској шта год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи. 26Само у земљи гесемској, где беху синови Израиљеви, не беше града.

27Тада посла Фараон, те дозва Мојсија и Арона, и рече им: Сада згреших; Господ је праведан, а ја и мој народ јесмо безбожници. 28Молите се Господу, јер је доста, нека престану громови Божји и град, па ћу вас пустити, и више вас неће нико устављати. 29А Мојсије му рече: Кад изађем иза града, раширићу руке своје ка Господу, а громови ће престати и града неће више бити, да знаш да је Господња земља. 30А ти и слуге твоје знам да се још нећете бојати Господа Бога. 31И пропаде лан и јечам, јер јечам беше класао, а лан се главичио. 32А пшеница и крупник не пропаде, јер беше позно жито. 33И Мојсије отишавши од Фараона иза града рашири руке своје ка Господу, и престаше громови и град, и дажд не падаше на земљу. 34Али Фараон видевши где преста дажд и град и громови, стаде опет грешити, и срце му отврдну и њему и слугама његовим. 35Отврдну срце Фараону, те не пусти синове Израиљеве, као што беше казао Господ преко Мојсија.