1. Коринћанима 13

О љубави.

1Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. 2И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. 3И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

4Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, 5не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, 6не радује се неправди, а радује се истини, 7све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати. 9Јер нешто знамо и нешто пророкујемо; 10а кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто. 11Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство. 12Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

13А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.