4. Mojsijeva 14

Narod gunđa i biva kažnjen.

1Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noć. 2I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reče im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji! 3Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir? 4I rekoše među sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.

5Tada Mojsije i Aron padoše ničice pred svim zborom sinova Izrailjevih. 6A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin između onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje, 7i rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreći: Zemlja koju prođosmo i uhodismo, vrlo je dobra zemlja. 8Ako smo mili Gospodu, On će nas odvesti u tu zemlju, i daće nam je; a to je zemlja u kojoj teče mleko i med. 9Samo se ne odmećite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se. 10Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.

11I reče Gospod Mojsiju: Dokle će me vređati taj narod? Kad li će mi verovati posle tolikih znaka što sam učinio među njima? 12Udariću ga pomorom, i rasuću ga; a od tebe ću učiniti narod velik i jači od ovog.

13A Mojsije reče Gospodu: Ali će čuti Misirci, između kojih si izveo ovaj narod silom svojom, 14i reći će s ljudima ove zemlje, koji su čuli da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se očima viđao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom noću; 15pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govoriće narodi, koji su čuli pripovest o Tebi, govoreći: 16Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obećao, zato ih pobi u pustinji. 17Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreći: 18Gospod dugo čeka i obilan je milošću, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otačko na sinovima do trećeg i četvrtog kolena. 19Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.

20A Gospod reče: Praštam po reči tvojoj. 21Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje, 22ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me već deset puta, i ne poslušaše reči moje, 23neće videti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovim, neće videti ni jedan od onih koji me uvrediše. 24A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega ću odvesti u zemlju u koju je išao, i seme će je njegovo naslediti. 25Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.

26Još reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći: 27Dokle će taj zli zbor vikati na me, čuo sam viku sinova Izrailjevih, koji viču na me. 28Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, učiniću vam onako kako ste govorili i ja čuh. 29U ovoj će pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi između vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me, 30nećete ući u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog. 31A decu vašu, za koju rekoste da će postati roblje, njih ću odvesti, i oni će poznati zemlju za koju vi ne marite. 32A vaša telesa mrtva će popadati u ovoj pustinji. 33A deca vaša biće pastiri po pustinji četrdeset godina, i nosiće kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji. 34Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, četrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosićete grehe svoje, četrdeset godina, i poznaćete da sam prekinuo s vama. 35Ja Gospod rekoh, i tako ću učiniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji će propasti i tu pomreti.

36A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da viče na nj, prosuvši zao glas o zemlji, 37ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom; 38a Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi između ljudi koji su išli da uhode zemlju.

39I Mojsije kaza sve ove reči svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma. 40A sutradan ustavši pođoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo. 41Ali Mojsije reče: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga neće biti ništa. 42Ne idite gore, jer Gospod nije među vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši. 43Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginućete od mača, jer odustaviste Gospoda, pa neće ni Gospod biti s vama. 44Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovčeg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izađoše iz logora. 45Tada siđe Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.