Nemijina 4

Zidanje se nastavlja i pored poruga i smetnji.

1A kad ču Sanavalat da zidamo zid, razgnevi se i rasrdi se vrlo, i rugaše se Jevrejima, 2i govoraše pred braćom svojom i vojnicima samarijskim: Šta rade ti nemoćni Judejci? Hoćemo li ih ostaviti? Hoće li prinositi žrtve? Hoće li sada svršiti? Eda li će u život povratiti iz praha kamenje spaljeno? 3A Tovija Amonac koji beše uza nj reče: Neka zidaju; da lisica dođe provaliće kameni zid njihov. 4Čuj, Bože naš, kako nas preziru; obrati rug njihov na njihovu glavu, i daj da budu grabež u zemlji gde bi robovali. 5I ne pokrivaj bezakonja njihova, i greh njihov da se ne izbriše pred Tobom, jer Te dražiše za one koji zidaju.

6I tako zidasmo zid, i sav se zid sastavi do polovine, i narod imaše volju da radi.

7A kad ču Sanavalat i Tovija i Arapi i Amonci i Azoćani da se popravlja zid jerusalimski i da se počelo zatvarati šta je provaljeno, razgneviše se vrlo; 8i složiše se svi zajedno da dođu i da udare na Jerusalim i da smetu. 9A mi se molismo Bogu svom i postavljasmo stražu prema njima dan i noć od straha njihovog.

10A Judejci rekoše: Klonula je snaga nosiocima, a praha ima mnogo, ne možemo zidati zida. 11A naši neprijatelji rekoše: Da ne doznadu i ne opaze dokle ne dođemo usred njih, pa ćemo ih pobiti i prekinuti posao. 12Ali dođoše Judejci koji kod njih življahu i kazaše nam deset puta: Čuvajte sva mesta kuda se ide k nama. 13Tada namestih narod u nizinama iza zida i na strmenima, postavih narod po porodicama sa mačevima i kopljima i lukovima. 14I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braću svoju, za sinove svoje i kćeri svoje, za žene svoje i kuće svoje.

15A kad čuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao. 16I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog. 17I koji zidahu i koji nošahu teret i koji tovarahu svaki jednom rukom rađaše, a u drugoj držaše koplje. 18A koji zidahu, svaki imahu mač pripisan uz bedricu i tako zidahu. A trubač stajaše kod mene. 19Jer rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Posao je velik i dug i mi smo se rasuli po zidu daleko jedan od drugog. 20Gde čujete trubu da trubi, onamo trčite k nama; Bog naš vojevaće za nas.

21Tako rađasmo posao, i polovina ih držaše koplja od zora pa dokle zvezde ne iziđu. 22U to vreme još rekoh narodu: Svaki sa momkom svojim neka noćuje u Jerusalimu da bi nam noću stražili, a danju radili. 23A ja i moja braća i momci moji i stražari što idu za mnom nećemo svlačiti sa sebe haljina; u svakog da je mač i voda.