Jov 9

Jovov drugi govor: sa Svemogućim se ne može niko prepirati.

1A Jov odgovori i reče:

2Zaista, znam da je tako;

jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?

3Ako bi se hteo preti s Njim,

ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.

4Mudar je srcem i jak snagom;

ko se je opro Njemu i bio srećan?

5On premešta gore, da niko i ne opazi;

prevraća ih u gnevu svom;

6On kreće zemlju s mesta njenog

da joj se stupovi drmaju;

7On kad zapreti suncu, ne izlazi;

On zapečaćava zvezde;

8On razapinje nebo sam,

i gazi po valima morskim;

9On je načinio zvezde

kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;

10On čini stvari velike i neispitive i divne,

kojima nema broja.

11Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim;

prođe, a ja ga ne opazim.

12Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati?

Ko će Mu kazati: Šta radiš?

13Bog ne usteže gneva svog,

padaju poda Nj oholi pomoćnici.

14A kako bi Mu ja odgovarao

i birao reči protiv Njega?

15Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti,

valja da se molim sudiji svom.

16Da Ga zovem i da mi se odzove,

još ne mogu verovati da je čuo glas moj.

17Jer me je vihorom satro

i zadao mi mnogo rana nizašta.

18Ne da mi da odahnem,

nego me siti gorčinama.

19Ako je na silu, gle, On je najsilniji;

ako na sud, ko će mi svedočiti?

20Da se pravdam, moja će me usta osuditi;

da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.

21Ako sam dobar, neću znati za to;

omrzao mi je život moj.

22Svejedno je;

zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.

23Kad bi još ubio bič najedanput!

Ali se smeje iskušavanju pravih.

24Zemlja se daje u ruke bezbožniku;

lice sudija njenih zaklanja;

ako ne On, da ko?

25Ali dani moji biše brži od glasnika;

pobegoše, ne videše dobra.

26Prođoše kao brze lađe,

kao orao kad leti za hranu.

27Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju,

ostaviću gnev svoj i okrepiću se;

28Strah me je od svih muka mojih,

znam da me nećeš opravdati.

29Biću kriv;

zašto bih se mučio uzalud?

30Da se izmijem vodom snežnicom,

i da očistim sapunom ruke svoje,

31Tada ćeš me zamočiti u jamu

da se gade na me moje haljine.

32Jer nije čovek kao ja

da Mu odgovaram,

da idem s Njim na sud;

33Niti ima među nama kmeta

da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu.

34Neka odmakne od mene prut svoj,

i strah Njegov neka me ne straši;

35Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati;

jer ovako ne znam za sebe.