Jov 7

Nastavak: Jov se moli Bogu ili da se smiluje na nj ili da učini kraj njegovom životu.

1Nije li čovek na vojsci na zemlji?

A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?

2Kao što sluga uzdiše za senom

i kao što nadničar čeka da svrši,

3Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni

i noći mučne određene mi.

4Kad legnem, govorim: Kad ću ustati?

I kad će proći noć?

I sitim se prevrćući se do svanuća.

5Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane,

koža moja puca i raščinja se.

6Dani moji brži biše od čunka,

i prođoše bez nadanja.

7Opomeni se da je moj život vetar,

da oko moje neće više videti dobra,

8Niti će me videti oko koje me je viđalo;

i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.

9Kao što se oblak razilazi i nestaje ga,

tako ko siđe u grob, neće izaći,

10Neće se više vratiti kući svojoj,

niti će ga više poznati mesto njegovo.

11Zato ja neću braniti ustima svojim,

govoriću u tuzi duha svog,

naricati u jadu duše svoje.

12Eda li sam more ili kit,

te si namestio stražu oko mene?

13Kad kažem: Potešiće me odar moj,

postelja će mi moja olakšati tužnjavu,

14Tada me strašiš snima

i prepadaš me utvarama,

15Te duša moja voli biti udavljena,

voli smrt nego kosti moje.

16Dodijalo mi je; neću do veka živeti;

prođi me se; jer su dani moji taština.

17Šta je čovek da ga mnogo ceniš

i da mariš za nj?

18Da ga pohodiš svako jutro,

i svaki čas kušaš ga?

19Kad ćeš se odvratiti od mene

i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?

20Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski?

Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?

21Zašto mi ne oprostiš greh moj

i ne ukloniš moje bezakonje?

Jer ću sad leći u prah,

i kad me potražiš, mene neće biti.