Jov 23

Jovov sedmi govor: želi, iako bez nade, da ga Bog izvede na svoj sud.

1A Jov odgovori i reče:

2Još je tužnjava moja odmet?

A nevolja je moja teža od uzdaha mojih.

3O, kad bih znao kako bih našao Boga!

Da otidem do prestola Njegovog,

4Da razložim pred Njim parbu svoju,

i usta svoja napunim razloga,

5Da znam šta bi mi odgovorio,

i razumem šta bi mi rekao.

6Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa mnom?

Ne; nego bi mi pomogao.

7Onde bi se pravedan čovek mogao pravdati s Njim,

i oslobodio bih se za svagda od svog sudije.

8Gle, ako pođem napred, nema Ga;

ako li natrag, ne nahodim Ga;

9Ako na levo radi, ne vidim Ga;

ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.

10Ali On zna put moj;

kad me okuša, izaći ću kao zlato.

11Po stopama je Njegovim stupala noga moja;

puta Njegova držao sam se, i ne zađoh.

12Od zapovesti usta Njegovih nisam odstupao;

čuvao sam reči usta Njegovih više nego svoj užitak.

13Ali kad On šta naumi, ko će Ga odvratiti?

Šta duša Njegova zaželi, ono čini.

14I izvršiće šta je naumio za me;

i toga ima u Njega mnogo.

15Zato sam se uplašio od Njega;

i kad to mislim, strah me je od Njega.

16Bog je rastopio srce moje,

Svemogući me je uplašio.

17Što ne pogiboh pre mraka?

I što ne sakri mrak ispred mene?