Jeremija 26

Jeremijin govor o pokajanju. Optužba i odbrana od strane knezova.

1U početku carovanja Joakima, sina Josijinog, cara Judinog, dođe ova reč od Gospoda govoreći: 2Ovako govori Gospod: Stani u tremu doma Gospodnjeg, i govori svim gradovima Judinim, koji dolaze da se poklone u domu Gospodnjem, sve reči koje ti zapovedam da im kažeš, ne izostavi ni reči, 3ne bi li poslušali i vratili se svaki sa svog zlog puta, da mi se sažali sa zla koje im mislim učiniti za zloću dela njihovih. 4Reci im dakle: Ovako veli Gospod: ako me ne poslušate da hodite u mom zakonu koji sam stavio pred vas, 5da slušate reči sluga mojih proroka, koje vam šaljem, koje slah zarana jednako, ali ih ne poslušaste, 6učiniću s domom ovim kao sa Silomom, i grad ovaj daću u prokletstvo svim narodima na zemlji.

7A sveštenici i proroci i sav narod čuše Jeremiju gde govori te reči u domu Gospodnjem. 8I kad Jeremija izgovori sve što mu Gospod zapovedi da kaže svemu narodu, uhvatiše ga sveštenici i proroci i sav narod govoreći: Poginućeš. 9Zašto prorokova u ime Gospodnje govoreći: Ovaj će dom biti kao Silom, i ovaj će grad opusteti da neće u njemu niko živeti? I skupi se sav narod na Jeremiju u dom Gospodnji.

10A knezovi Judini čuvši to dođoše iz doma carskog u dom Gospodnji, i sedoše pred nova vrata Gospodnja. 11I rekoše sveštenici i proroci knezovima i svemu narodu govoreći: Ovaj je čovek zaslužio smrt, jer prorokova protiv ovog grada, kao što čuste svojim ušima.

12Tada progovori Jeremija svim knezovima i svemu narodu govoreći: Gospod me posla da prorokujem protiv ovog doma i protiv ovog grada sve što čuste. 13Zato popravite puteve svoje i dela svoja, i poslušajte reč Gospoda Boga svog, i sažaliće se Gospodu sa zla koje je izrekao za vas. 14A ja, evo sam u vašim rukama, činite od mene šta mislite da je dobro i pravo. 15Ali znajte zacelo, ako me ubijete, krv pravu svalićete na se i na ovaj grad i na stanovnike njegove, jer doista Gospod me posla k vama da govorim sve ove reči, da čujete.

16Tada rekoše knezovi i sav narod sveštenicima i prorocima: Nije ovaj čovek zaslužio smrt, jer nam je govorio u ime Gospoda Boga našeg. 17I ustaše neki od starešina zemaljskih, i progovoriše svemu zboru narodnom i rekoše: 18Mihej Morašćanin prorokova u vreme Jezekije, cara Judinog, i govori svemu narodu Judinom i reče: Ovako veli Gospod nad vojskama:

Sion će se preorati kao njiva

i grad će Jerusalim biti gomila kamenja,

i gora ovog doma visoka šuma.

19Je li ga zato ubio Jezekija, car Judin i sav Juda? Nije li se pobojao Gospoda i molio se Gospodu? I Gospodu se sažali radi zla koje beše izrekao na njih; mi dakle činimo veliko zlo dušama svojim.

20I još beše jedan koji prorokova u ime Gospodnje, Urija sin Semajin iz Kirijat-Jarima; on prorokova protiv ovog grada i protiv ove zemlje isto onako kao Jeremija. 21I kad ču car Joakim i sve vojvode njegove i svi knezovi reči njegove, traži ga car da ga ubije; a Urija čuvši poboja se i pobeže i dođe u Misir. 22A car Joakim posla neke u Misir, Elnatana sina Ahovorovog i druge s njim. 23I oni izvedoše Uriju iz Misira i dovedoše k caru Joakimu, i ubi ga mačem, i baci telo njegovo u groblje prostog naroda.

24Ali ruka Ahikama, sina Safanovog, bi uz Jeremiju, te ga ne predaše u ruke narodu da ga pogube.