Isaija 6

Isaijino viđenje slave Gospodnje i pozivanje da prorokuje.

1Godine koje umre car Ozija videh Gospoda gde sedi na prestolu visokom i izdignutom, i skut Mu ispunjavaše crkvu. 2Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše. 3I vikahu jedan drugom govoreći:

Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama;

puna je sva zemlja slave Njegove.

4I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima. 5I rekoh: Jao meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.

6A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kleštima, 7i dotače se usta mojih, i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti se.

8Potom čuh glas Gospodnji gde reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošalji mene. 9A On reče: Idi, i reci tom narodu:

Slušajte ali nećete razumeti,

gledajte ali nećete poznati.

10Učini da odeblja srce tom narodu

i uši da im otežaju,

i oči im zatvori,

da ne vide očima svojim

i ušima svojim da ne čuju

i srcem svojim da ne razumeju

i ne obrate se i ne iscele.

11A ja rekoh:

Dokle, Gospode?

A On reče:

Dokle ne opuste gradovi da budu bez stanovnika

i kuće da budu bez ljudi,

i zemlja dokle sasvim ne opusti,

12I dokle Gospod opravi daleko ljude

i bude sama pustoš u zemlji.

13Ali će još biti u njoj desetina,

pa će se i ona zatrti;

ali kao hrast ili brest,

kojima i kad zbace lišće ostaje stablo,

tako će sveto seme biti njeno stablo.