Isaija 57

Mir pravednika i u smrti; nemir bezbožnika.

1Pravednik mre, i niko ne mari;

i pobožni se ljudi uzimaju,

a niko se ne seća da se pred zlo uzima pravednik;

2Dolazi u mir i počiva na postelji svojoj

ko god hodi pravim putem.

3A vi sinovi vračarini,

rode kurvarski, koji se kurvate,

pristupite ovamo.

4Kim se rugate?

Na koga razvaljujete usta i plazite jezik?

Niste li sinovi prestupnički, seme lažno?

5Koji se upaljujete za lugovima,

pod svakim zelenim drvetom,

koljete sinove svoje u potocima,

pod vrletima kamenim.

6Deo ti je među glatkim kamenjem potočnim;

to je, to je tvoj deo;

njemu liješ naliv svoj, prinosiš dar;

time li ću se umiriti?

7Na gori visokoj i uzvišenoj mećeš postelju svoju;

i onamo izlaziš da prineseš žrtvu.

8I iza vrata i iza dovrataka mećeš spomen svoj;

odstupivši od mene otkrivaš se,

i izašavši gore širiš odar svoj,

ugovaraš s njima,

mila ti je postelja njihova,

gde ugledaš mesto.

9Ideš k caru s uljem,

s mnogim mirisima svojim;

šalješ poslanike svoje daleko

i ponižuješ se do groba.

10Od dalekog puta svog umorna ne kažeš: Zaludu.

Nalaziš život ruci svojoj, zato ne sustaješ.

11I od koga si se uplašila

i koga si se pobojala,

te si slagala

i nisi se mene opominjala niti si marila?

Što ja ćutah odavna,

zato li me se ne bojiš?

12Ja ću objaviti tvoju pravdu i tvoja dela;

ali ti neće pomoći.

13Kad staneš vikati,

neka te izbave oni koje si sabrala;

ali će ih sve vetar odneti,

i uzeće ih taština.

Ali ko se u me uzda,

naslediće zemlju i dobiće svetu goru moju.

14I reći će se:

Poravnite, poravnite, pripravite put,

uklonite smetnje s puta naroda mog.

15Jer ovako govori Visoki i uzvišeni,

koji živi u večnosti, kome je ime Sveti:

Na visini i u svetinji stanujem

i s onim ko je skrušenog srca i smernog duha

oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih.

16Jer se neću jednako preti

niti ću se doveka gneviti,

jer bi iščezao preda mnom duh

i duše koje sam stvorio.

17Za bezakonje lakomosti njegove razgnevih se,

i udarih ga, sakrih se i razgnevih se,

jer odmetnuvši se otide putem srca svog.

18Vidim puteve njegove, ali ću ga isceliti,

vodiću ga i daću opet utehu njemu i njegovima koji tuže.

19Ja stvaram plod usnama:

mir, mir onome ko je daleko i ko je blizu, veli Gospod,

i isceliću ga.

20A bezbožnici su kao more uskolebano,

koje se ne može umiriti

i voda njegova izmeće nečistoću i blato.

21Nema mira bezbožnicima,

veli Bog moj.