Isaija 44

Izlevanje duha milosti. Idolopoklonstvo je bezumlje. Milost Gospodnja i spasenje Izrailja.

1Ali sada čuj, Jakove, slugo moj,

i Izrailju, koga izabrah.

2Ovako veli Gospod,

koji te je stvorio

i sazdao od utrobe materine,

i koji ti pomaže:

ne boj se, slugo moj Jakove,

i mili, koga izabrah.

3Jer ću izliti vodu na žednoga

i potoke na suvu zemlju,

izliću Duh svoj na seme tvoje

i blagoslov svoj na tvoje natražje.

4I procvetaće kao u travi,

kao vrbe pokraj potoka.

5Ovaj će reći: Ja sam Gospodnji,

a onaj će se zvati po imenu Jakovljevom,

a drugi će se pisati svojom rukom Gospodnji,

i prezivaće se imenom Izrailjevim.

6Ovako govori Gospod

Car Izrailjev i Izbavitelj njegov,

Gospod nad vojskama:

ja sam prvi i ja sam poslednji,

i osim mene nema Boga.

7I ko kao ja oglašuje i objavljuje ovo,

ili mi uređuje otkako naselih stari narod?

Neka im javi šta će biti i šta će doći.

8Ne bojte se i ne plašite se;

nisam li ti davno kazao i objavio?

Vi ste mi svedoci;

ima li Boga osim mene?

Da, nema stene, ne znam ni jedne.

9Koji grade rezane likove, svi su ništa, i mile stvari njihove ne pomažu ništa, i one su im svedoci da ne vide i ne razumeju, da bi se posramili. 10Ko gradi boga i lije lik, nije ni na kakvu korist. 11Gle, svi će se drugovi njegovi posramiti, i umetnici više od drugih ljudi; neka se skupe svi i stanu, biće ih strah i posramiće se svi.

12Kovač kleštima radi na živom ugljevlju, i kuje čekićem, i radi snagom svoje ruke, gladuje, te iznemogne, i ne pije vode, te sustane. 13Drvodelja rasteže vrpcu i beleži crvenilom, teše i zaokružuje, i načinja kao lik čovečji, kao lepog čoveka, da stoji u kući. 14Seče sebi kedre, i uzima česevinu i hrast ili šta je najčvršće među drvećem šumskim; sadi jasen, i od dažda raste. 15I biva čoveku za oganj, i uzme ga, te se greje; upali ga, te peče hleb; i još gradi od njega boga i klanja mu se; gradi od njega lik rezan, i pada na kolena pred njim. 16Polovinu loži na oganj, uz polovinu jede meso ispekavši pečenje, i biva sit, i greje se i govori: Aha, ogrejah se, videh oganj. 17A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na kolena i klanja se, i moli mu se i govori: Izbavi me, jer si ti bog moj.

18Ne znaju, niti razumeju, jer su im oči zaslepljene da ne vide, i srca, da ne razumeju. 19Niti uzimaju na um, nema znanja ni razuma da bi koji rekao: Polovinu ovog spalih na oganj, i na uglju od njega ispekoh hleb, ispekoh meso i jedoh; i od ostatka eda li ću načiniti gad, i panju drvenom hoću li se klanjati? 20Takav se hrani pepelom, prevareno srce zavodi ga da ne može izbaviti dušu svoju, niti reći: Nije li laž što mi je u desnici?

21Pamti to, Jakove i Izrailju, jer si moj sluga;

ja sam te sazdao, sluga si moj,

Izrailju, neću te zaboraviti.

22Rasuću kao oblak prestupe tvoje,

i grehe tvoje kao maglu;

vrati se k meni,

jer sam te izbavio.

23Pevajte, nebesa, jer Gospod učini,

podvikujte, nizine zemaljske,

popevajte, gore, šume i sva drva u njima,

jer izbavi Gospod Jakova

i proslavi se u Izrailju.

24Ovako govori Gospod, Izbavitelj tvoj,

koji te je sazdao od utrobe materine:

ja Gospod načinih sve:

razapeh nebo sam, rasprostreh zemlju sam sobom;

25Uništavam znake lažljivcima,

i vrače obezumljujem,

vraćam natrag mudrace,

i pretvaram mudrost njihovu u ludost;

26Potvrđujem reč sluge svog,

i navršujem savet glasnika svojih;

govorim Jerusalimu: Naselićeš se,

i gradovima Judinim: Sazidaćete se;

i pustoline njihove podignuću;

27Govorim dubini: Presahni

i isušiću reke tvoje;

28Govorim Kiru: Pastir si moj;

i izvršiće svu volju moju,

i kazaće Jerusalimu: Sazidaćeš se,

i crkvi: Osnovaćeš se.