Isaija 41

Bog poziva svog slugu da teši siromahe i da posrami idolopoklonike.

1Umuknite preda mnom, ostrva;

i narodi neka se potkrepe,

neka pristupe, i tada neka kažu:

Hajdemo da se sudimo.

2Ko je podigao pravdu s istoka?

Ko je dozvao da ide za njim ustopce?

Ko joj je pokorio narode

i dao joj vlast nad carevima

i učinio te su kao prah maču njenom

i kao razvejana pleva luku njenom?

3Pogna ih, prođe mirno putem,

kojim ne beše hodao nogama svojim.

4Ko je uradio i učinio to?

I zove naraštaje od iskona?

Ja, Gospod,

prvi i poslednji, ja isti.

5Videše ostrva i uplašiše se,

krajevi zemaljski zadrhtaše,

približiše se i dođoše.

6Jedan drugom pomagaše,

i bratu svom govoraše: Budi hrabar.

7Drvodelja hrabraše zlatara:

koji kleplje hrabraše onog koji kuje na nakovnju,

govoreći: Dobro je za spajanje.

I pritvrđivaše klincima da se ne pomiče.

8Ali ti, Izrailju, slugo moj;

Jakove, koga izabrah,

seme Avrama prijatelja mog;

9Ti, koga uzeh s krajeva zemaljskih,

i između izabranih njenih dozvah te,

i rekoh ti: Ti si moj sluga,

ja te izabrah, i ne odbacih tebe;

10Ne boj se, jer sam ja s tobom;

ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj;

ukrepiću te i pomoći ću ti,

i podupreću te desnicom pravde svoje.

11Gle, postideće se i posramiće svi koji se ljute na tebe;

biće kao ništa i izginuće protivnici tvoji.

12Potražićeš suparnike svoje,

ali ih nećeš naći, biće kao ništa,

i koji vojuju na te, nestaće ih.

13Jer ja Gospod Bog tvoj držim te za desnicu,

i kažem ti: Ne boj se, ja ću ti pomagati.

14Ne boj se, crviću Jakovljev, narodiću Izrailjev,

ja ću ti pomagati,

govori Gospod i Izbavitelj tvoj, Svetac Izrailjev.

15Gle, učiniću te da budeš kao sprava za vršenje nova sa zupcima:

vreći ćeš gore i satrćeš ih,

i brda ćeš obratiti u plevu.

16Vijaćeš ih, i vetar će ih odneti

i vihor će ih rasuti,

a ti ćeš se veseliti u Gospodu

i hvalićeš se Svecem Izrailjevim.

17Siromahe i uboge,

koji traže vode a nje nema,

kojima se jezik osušio od žeđi,

njih ću uslišiti ja Gospod,

ja Bog Izrailjev neću ih ostaviti.

18Otvoriću reke na visovima,

i izvore usred dolina,

pustinju ću obratiti u jezero vodeno,

i suvu zemlju u izvore vodene.

19Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu;

posadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir,

20Da vide i poznaju i da promisle i razumeju

da je to uradila ruka Gospodnja,

i Svetac Izrailjev da je to stvorio.

21Iznesite parbu svoju, veli Gospod,

pokažite razloge svoje, veli car Jakovljev.

22Neka dođu i neka nam objave šta će biti;

objavite nam šta je prvo bilo,

da promislimo i poznamo šta će biti iza toga;

ili kažite nam šta će biti unapredak.

23Kažite šta će biti posle,

i poznaćemo da ste bogovi;

ili učinite šta dobro ili zlo,

i divićemo se i gledati svi.

24Gle, vi niste ništa, i delo vaše nije ništa;

koji vas izbira, gad je.

25Podigoh jednog sa severa, i doći će;

od istoka sunčanog prizvaće ime moje,

stupaće po glavarima kao po kalu

i kao što lončar gazi blato.

26Ko je objavio od iskona, da bismo znali,

ili od starina, da bismo rekli: Istina je?

Ali nema nikoga da bi objavio,

niti ima koga da je napred kazao,

niti ima koga da bi čuo reči vaše.

27Ja prvi Sionu kažem: Eto, eto toga.

U Jerusalimu ću dati ko će javljati dobre glasove.

28Jer pogledam, ali nema nikoga,

nema među njima nijednoga ko bi savetovao;

pitam ih, ali ne odgovaraju ni reči.

29Gle, svi su taština, ništa su dela njihova;

liveni su likovi njihovi vetar i ništavilo.