1. Mojsijeva 50

Jakovljev pogreb u Hevronu. Josifova plemenitost. Njegova smrt.

1Tada Josif pade na lice ocu svom, i plaka nad njim celujući ga. 2I zapovedi Josif slugama svojim lekarima da mirisima pomažu oca njegovog; i lekari pomazaše mirisima Izrailja. 3I navrši mu se četrdeset dana, jer toliko dana treba onim koje pomažu mirisima; i plakaše za njim Misirci sedamdeset dana.

4A kad prođoše žalosni dani, reče Josif domašnjima Faraonovim govoreći: Ako sam našao milost pred vama, govorite Faraonu i recite: 5Otac me je moj zakleo govoreći: Evo, ja ću skoro umreti; u grobu mom, koji iskopah u zemlji hananskoj, onde me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svog, a posle ću opet doći. 6A Faraon mu reče: Idi, pogrebi oca svog kako te je zakleo. 7I otide Josif da pogrebe oca svog; i s njim pođoše sve sluge Faraonove, starešine od doma njegovog i sve starešine od zemlje misirske. 8I sav dom Josifov i braća njegova i dom oca njegovog; samo decu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostaviše u zemlji gesemskoj. 9A pođe s njim kola i konjanika toliko da beše vojska vrlo velika. 10A kad dođoše na gumno Atadovo, koje je s one strane Jordana, plakaše onde mnogo i vrlo tužno; i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana. 11A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad videše plač na gumnu Atadovom, rekoše: U velikoj su žalosti Misirci. Zato prozvaše ono mesto s one strane Jordana Žalost misirska. 12I učiniše mu sinovi njegovi kako im beše zapovedio. 13Odnesoše ga sinovi njegovi u zemlju hanansku, i pogreboše ga u pećini na njivi makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji. 14I pogrebavši oca svog vrati se Josif u Misir i braća njegova i svi koji behu izašli s njim da pogrebu oca njegovog.

15A braća Josifova videći gde im otac umre, rekoše: Može biti da se Josif srdi na nas, pa će nam se osvetiti za sve zlo što mu učinismo. 16Zato poručiše Josifu: Otac tvoj zapovedi na samrti i reče: 17Ovako kažite Josifu: Molim te, oprosti braći svojoj bezakonje i greh, što ti pakostiše; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvog. A Josif zaplaka se kad mu to rekoše. 18Posle dođoše i braća njegova i padoše pred njim i rekoše: Evo smo sluge tvoje. 19A Josif im reče: Ne bojte se, zar sam ja mesto Boga? 20Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod. 21Ne bojte se dakle; ja ću hraniti vas i vašu decu. Tako ih uteši i oslobodi.

22Tako življaše Josif u Misiru s domom oca svog, i požive sto i deset godina. 23I vide Josif sinove Jefremove do trećeg kolena; i sinovi Mahira sina Manasijinog rodiše se i odrastoše na kolenima Josifovim. 24I reče Josif braći svojoj: Ja ću skoro umreti; ali će vas zacelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu. 25I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: Zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde. 26Potom umre Josif, a beše mu sto i deset godina; i pomazavši ga mirisima metnuše ga u kovčeg u Misiru.