1. Mojsijeva 2

Čovek u raju. Božja zapovest. Stvaranje žene: brak.

1Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. 2I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; 3i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini.

4To je postanje neba i zemlje,

kad postaše,

kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,

5I svaku biljku poljsku, dokle je još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju, 6ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju. 7A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa. 8I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori. 9I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.

10A voda tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke. 11Jednoj je ime Fison, ona teče oko cele zemlje evilske, a onde ima zlata, 12i zlato je one zemlje vrlo dobro; onde ima i bdela i dragog kamena oniha. 13A drugoj je reci ime Geon, ona teče oko cele zemlje huske. 14A trećoj je reci ime Hidekel, ona teče k asirskoj. A četvrta je reka Efrat.

15I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva. 16I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; 17ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.

18I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu. 19Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime; 20i Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. 21I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; 22i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. 23A Adam reče:

Sada eto kost od mojih kosti,

i telo od mog tela.

Neka joj bude ime čovečica,

jer je uzeta od čoveka.

24Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. 25A behu oboje goli. Adam i žena mu, i ne beše ih sramota.