2. Mojsijeva 9

Pomor. Crne boginje. Grad.

1Tada reče Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži; 2ako li ih ne pustiš nego ih još staneš zadržavati, 3evo, ruka Gospodnja doći će na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim. 4A odvojiće Gospod stoku izrailjsku od stoke misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih neće poginuti ništa. 5I postavio je Gospod rok rekavši: Sutra će to učiniti na zemlji Gospod. 6I Gospod učini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno. 7I posla Faraon da vide, i gle, od stoke izrailjske ne uginu nijedno; ipak otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti narod.

8Tada reče Gospod Mojsiju i Aronu: Uzmite pepela iz peći pune pregršti, i Mojsije neka ga baci u nebo pred Faraonom; 9i postaće prah po svoj zemlji misirskoj, a od njega će postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po svoj zemlji misirskoj. 10I uzeše pepela iz peći, i stadoše pred Faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune gnoja po ljudima i po stoci. 11I vračari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer behu kraste i na vračarima i na svim Misircima. 12I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod Mojsiju.

13Posle reče Gospod Mojsiju: Ustani rano i izađi pred Faraona, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži. 14Jer ću sada pustiti sva zla svoja na srce tvoje i na sluge tvoje i na narod tvoj, da znaš da niko nije kao ja na celoj zemlji. 15Jer sada kad pružih ruku svoju, mogah i tebe i narod tvoj udariti pomorom, pa te ne bi više bilo na zemlji; 16ali te ostavih da pokažem na tebi silu svoju, i da se pripoveda ime moje po svoj zemlji. 17I ti se još podižeš na moj narod, i nećeš da ga pustiš? 18Evo, sutra ću u ovo doba pustiti grad vrlo velik, kakvog nije bilo u Misiru otkako je postao pa dosada. 19Zato sada pošlji, te skupi stoku svoju i šta god imaš u polju, jer će pasti grad na sve ljude i na stoku što se zateče u polju i ne bude skupljeno u kuću, i izginuće. 20Koji se god između sluga Faraonovih poboja reči Gospodnje, on brže skupi sluge svoje i stoku svoju u kuću; 21a koji ne maraše za reč Gospodnju, on ostavi sluge svoje i stoku svoju u polju.

22I Gospod reče Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji misirskoj. 23I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grad, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod učini, te pade grad na zemlju misirsku. 24A beše grad i oganj smešan s gradom silan veoma, kakvog ne beše u svoj zemlji misirskoj otkako je ljudi u njoj. 25I pobi grad po svoj zemlji misirskoj šta god beše u polju od čoveka do živinčeta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi. 26Samo u zemlji gesemskoj, gde behu sinovi Izrailjevi, ne beše grada.

27Tada posla Faraon, te dozva Mojsija i Arona, i reče im: Sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici. 28Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi Božji i grad, pa ću vas pustiti, i više vas neće niko ustavljati. 29A Mojsije mu reče: Kad izađem iza grada, raširiću ruke svoje ka Gospodu, a gromovi će prestati i grada neće više biti, da znaš da je Gospodnja zemlja. 30A ti i sluge tvoje znam da se još nećete bojati Gospoda Boga. 31I propade lan i ječam, jer ječam beše klasao, a lan se glavičio. 32A pšenica i krupnik ne propade, jer beše pozno žito. 33I Mojsije otišavši od Faraona iza grada raširi ruke svoje ka Gospodu, i prestaše gromovi i grad, i dažd ne padaše na zemlju. 34Ali Faraon videvši gde presta dažd i grad i gromovi, stade opet grešiti, i srce mu otvrdnu i njemu i slugama njegovim. 35Otvrdnu srce Faraonu, te ne pusti sinove Izrailjeve, kao što beše kazao Gospod preko Mojsija.