Dela apostolska 4

Petar i Jovan u zatvoru. Njihova ispovest pred Sinedrionom i oslobođenje. Molitva vernih. Jedno srce i jedna duša.

1A kad oni govorahu narodu, naiđoše na njih sveštenici i vojvoda crkveni i sadukeji; 2i rasrdiše se, što oni uče ljude i javljaju u Isusu vaskrsenje iz mrtvih. 3I digoše na njih ruke, i metnuše ih u zatvor do ujutru: jer već beše veče. 4A od onih koji slušahu reč mnogi verovaše, i postade broj ljudi oko pet hiljada.

5A kad bi ujutru, skupiše se knezovi njihovi i starešine i književnici u Jerusalim, 6a Ana poglavar sveštenički i Kajafa i Jovan i Aleksandar i koliko ih god beše od roda svešteničkog; 7i metnuvši ih na sredinu pitahu: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo? 8Tada Petar napunivši se Duha Svetog reče im: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! 9Ako nas danas pitate za dobro delo koje učinismo bolesnom čoveku te on ozdravi: 10Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevom da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kog vi raspeste, kog Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav. 11Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednom drugom spasenja; 12jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti.

13A kad videše slobodu Petrovu i Jovanovu, i znajući da su ljudi neknjiževni i prosti, divljahu se, i znahu ih da behu s Isusom. 14A videći isceljenog čoveka gde s njima stoji ne mogahu ništa protivu reći. 15Onda im zapovediše da iziđu napolje iz saveta, pa pitahu jedan drugog 16govoreći: Šta ćete činiti ovim ljudima? Jer veliki znak što učiniše oni poznat je svima koji žive u Jerusalimu, i ne možemo odreći; 17ali da se dalje ne razilazi po narodu, da im oštro zapretimo da više ne govore za ime ovo nikome. 18I dozvavši ih zapovediše im da ništa ne spominju niti da uče u ime Isusovo. 19Petar i Jovan odgovarajući rekoše im: Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga? 20Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo i čusmo. 21A oni zapretivši im pustiše ih, ne našavši ništa kako bi ih mučili, naroda radi; jer svi hvaljahu Boga za ono što se beše dogodilo. 22Jer onom čoveku beše više od četrdeset godina na kome se dogodi ovo čudo zdravlja.

23A kad ih otpustiše, dođoše k svojima, i javiše im šta rekoše glavari sveštenički i starešine. 24A oni kad čuše, jednodušno podigoše glas k Bogu i rekoše: Gospode Bože, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima; 25koji ustima Davida sluge svog reče:

Zašto se bune neznabošci,

i narodi izmišljaju prazne reči?

26Sastaše se carevi zemaljski,

i knezovi se sabraše ujedno

na Gospoda i na Hrista Njegovog.

27Zaista se sabraše u ovom gradu na svetog Sina Tvog Isusa, kog si pomazao, Irod i pontijski Pilat s neznabošcima i s narodom Izrailjevim, 28da učine šta ruka Tvoja i savet Tvoj napred odredi da bude. 29I sad Gospode! Pogledaj na njihove pretnje, i daj slugama svojim da govore sa svakom slobodom reč Tvoju; 30i pružaj ruku svoju na isceljivanje i da znaci i čudesa budu imenom svetog Sina Tvog Isusa. 31I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mesto gde behu sabrani, i napuniše se svi Duha Svetog, i govorahu reč Božju sa slobodom.

32A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko. 33I apostoli s velikom silom svedočahu za vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista; i blagodat velika beše na svima njima: 34Jer nijedan među njima ne beše siromašan, jer koliko ih god beše koji imahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce što uzimahu zato, 35i metahu pred noge apostolima; i davaše se svakome kao što ko trebaše. 36A Josija, prozvani od apostola Varnava, koje znači Sin utehe, Levit rodom iz Kipra, 37on imaše njivu, i prodavši je donese novce i metnu apostolima pred noge.