2. Samuilova 18

Avesalom potučen i Joav ga ubija. Glas Husejev.

1I prebroja David narod što beše s njim, i postavi im hiljadnike i stotinike. 2I predade David trećinu naroda Joavu, i trećinu Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom, i trećinu Itaju Getejinu. Pa onda reče car narodu: i ja ću ići s vama. 3Ali narod reče: Nemoj ti ići; jer i da pobegnemo, neće mariti za to; ili da nas pola izgine, neće mariti za to; jer si ti sam kao nas deset hiljada, zato je bolje da nam iz grada pomažeš. 4A car im reče: Šta vam se čini da je dobro učiniću. I car stade kod vrata, i sav narod izlažaše po sto i po hiljadu. 5I zapovedi car Joavu i Avisaju i Itaju, i reče: Čuvajte mi dete Avesaloma. I sav narod ču kako car zapovedi svim vojvodama za Avesaloma.

6I tako iziđe narod u polje pred Izrailja, i zametnu se boj u šumi Jefremovoj. 7Onde razbiše narod Izrailjev sluge Davidove, i mnogo izgibe onde u onaj dan, dvadeset hiljada. 8Jer se boj raširi po svoj zemlji, i više proždre naroda u onaj dan šuma nego što proždre mač.

9A Avesalom se sukobi sa slugama Davidovim, i Avesalom jahaše na mazgi, i mazga naiđe pod granat veliki hrast, te on zape glavom za hrast i osta viseći između neba i zemlje, a mazga ispod njega otrča. 10Videvši to jedan čovek javi Joavu, i reče: Gle, videh Avesaloma gde visi o hrastu. 11A Joav reče čoveku koji mu to kaza: Gle, vide, pa zašto ga ne ubi i ne svali ga na zemlju? Ja bih ti dao deset sikala srebra i jedan pojas. 12A čovek reče Joavu: Da mi je u rukama izmereno hiljadu sikala srebra, ne bih digao ruku svoju na sina carevog; jer smo čuli kako je car zapovedio tebi i Avisaju i Itaju govoreći: Čuvajte mi svi dete Avesaloma. 13Ili da sam učinio neveru na svoju dušu, ništa se ne može od cara zatajiti, i ti bi sam ustao na me. 14A Joav reče: Neću ja dangubiti s tobom. Pa uzevši tri strele u ruku, zastreli ih u srce Avesalomu, jošte živom o hrastu. 15Potom opkoliše Avesaloma deset momaka, koji nošahu oružje Joavu, i biše ga i ubiše.

16Tada Joav zatrubi u trubu, i narod presta goniti Izrailja, jer Joav ustavi narod. 17I uzeše Avesaloma i baciše u šumi u veliku jamu, i nabacaše na nj vrlo veliku gomilu kamenja; a Izrailjci svi pobegoše svaki k svom šatoru. 18Avesalom pak beše podigao sebi spomenik za života u dolini carskoj; jer govoraše: Nemam sina, da se sačuva spomen imenu mom. I nazva onaj spomenik svojim imenom, koji se zove mesto Avesalomovo do današnjeg dana.

19Tada reče Ahimas sin Sadokov: Da otrčim da odnesem glas caru, da ga je Gospod izbavio iz ruku neprijatelja njegovih. 20A Joav mu reče: Nemoj danas biti glasnik, nego ćeš javiti drugi dan; a danas nemoj nositi glas, jer je sin carev poginuo. 21Zatim reče Joav Husiju: Idi, javi caru šta si video. I pokloni se Husije Joavu, i otrča. 22A Ahimas sin Sadokov opet reče Joavu: Šta mu drago, da trčim i ja za Husijem. Reče Joav: Što bi trčao, sine, kad nemaš dobar glas? 23Opet reče: Šta mu drago, da trčim. Odgovori mu: A ti trči. I otrča Ahimas prečim putem, i preteče Husija.

24A David seđaše među dvojim vratima, i stražar iziđe na krov od vrata, na zid, i podigavši oči svoje ugleda, a to jedan čovek trči. 25Pa povika stražar i javi caru. A car reče: Ako je jedan, glas nosi. I onaj iđaše sve bliže. 26Potom ugleda stražar drugog čoveka gde trči. I povika stražar k vrataru i reče: Evo još jedan, trči sam. A car reče: I on nosi glas. 27I reče stražar: Trk prvog čini mi se kao da je trk Ahimasa sina Sadokovog. Reče car: Dobar je čovek, i ide s dobrim glasom.

28Tada povika Ahimas i reče caru: Sretno! I pokloni se caru licem do zemlje, i reče: Da je blagosloven Gospod Bog tvoj, koji predade ljude koji podigoše ruke svoje na cara gospodara mog. 29A car mu reče: Je li zdravo dete Avesalom? Odgovori Ahimas: Video sam veliku vrevu, kad Joav posla slugu carevog i mene slugu tvog, ali ne znam šta beše. 30A car mu reče: Ukloni se, i stani tamo. I on se ukloni, i stade.

31Tada, gle, dođe Husije i reče: Glas caru i gospodaru mom da te je Gospod izbavio danas iz ruku svih koji ustadoše na te. 32A car reče Husiju: Je li zdravo dete Avesalom? A Husije reče: Neka neprijatelji gospodara mog cara i koji god ustaju na te zla radi, neka prođu kao to dete. 33Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klet nad vratima, i stade plakati, a idući govoraše: Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!