1. Samuilova 20

David i Jonatan učvršćuju svoje prijateljstvo.

1A David pobeže iz Najota u Rami, i dođe i reče Jonatanu: Šta sam učinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju? 2A on mu reče: Sačuvaj Bože! Nećeš ti poginuti. Evo otac moj ne čini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Neće to biti. 3A David zaklinjući se opet reče: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak između mene i smrti. 4A Jonatan reče Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja ću ti učiniti. 5I David reče Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do treće večeri. 6Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrči u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog. 7Ako kaže: Dobro, biće miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio. 8Učini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom? 9A Jonatan mu reče: Bože sačuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio? 10A David reče Jonatanu: Ko će mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo? 11A Jonatan reče Davidu: Hodi da izađemo u polje. I iziđoše obojica u polje.

12I Jonatan reče Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti, 13neka Gospod učini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti učini zlo, ja ću ti javiti, i opraviću te, i otići ćeš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim. 14A i ti, dokle sam živ, činićeš meni milost Gospodnju da ne poginem; 15i nećeš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje. 16Tako Jonatan učini veru s domom Davidovim govoreći: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih. 17I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu

18Potom reče mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitaće se za te, jer će tvoje mesto biti prazno. 19A ti čekaj do trećeg dana, pa onda otidi brzo i dođi na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila. 20A ja ću baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gađam belegu. 21I evo poslaću momka govoreći mu: Idi, nađi strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dođi, dobro je po te, i neće ti biti ništa, tako živ bio Gospod! 22Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje. 23A za ove reči što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok između mene i tebe doveka.

24Potom se David sakri u polju; i dođe mladina, i car sede za sto da jede. 25A kad car sede na svoje mesto, po običaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.

26I Saul ne reče ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije čist, zacelo nije čist. 27A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul reče Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dođe na obed ni juče ni danas? 28A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema, 29rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim braću svoju. Zato nije došao na carev obed.

30Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu reče: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci? 31Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt. 32A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i reče mu: Zašto da se pogubi? Šta je učinio? 33Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida. 34I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.

35A kad bi ujutru, izađe Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momče. 36I reče momku svom: Trči da mi nađeš strele koje ću pustiti. I momče otrča, a on pusti strelu preko njega. 37A kad dođe momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreći: Nije li strela dalje napred? 38Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom. 39Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je. 40I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i reče mu: Idi, odnesi u grad. 41I kad momak otide, David usta s južne strane i pade ničice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito. 42I reče Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok između mene i tebe i između mog semena i tvog semena doveka. 43I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.