1. Korinćanima 13

O ljubavi.

1Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. 2I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. 3I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.

4Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, 5ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, 6ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, 7sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.

8Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati. 9Jer nešto znamo i nešto prorokujemo; 10a kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto. 11Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo. 12Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.

13A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.