Јован 12

Исусово помазање у Витанији. Улазак у Јерусалим. О Његовој смрти. Глас с Неба. Неверовање Јевреја.

1А Исус пре пасхе на шест дана дође у Витанију где беше Лазар што умре, кога подиже из мртвих. 2Онде Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом; 3а Марија узевши литру правог нардовог многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира. 4Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га после издаде: 5Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? 6А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ. 7А Исус рече: Не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мог погреба; 8јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

9Разуме, пак, многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара ког подиже из мртвих. 10А главари свештенички договорише се да и Лазара убију; 11јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху Исуса.

12А сутрадан, многи од народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим 13узеше гране од финика и изиђоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев. 14А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано:

15Не бој се кћери Сионова,

ево цар твој иде

седећи на магарету.

16Али ово ученици Његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за Њега писано, и ово Му учинише. 17А народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. 18Зато Га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо. 19А фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим.

20А беху неки Грци који беху дошли на празник да се моле Богу. 21Они дакле приступише к Филипу, који беше из Витсаиде галилејске, и мољаху га говорећи: Господине! Ми бисмо хтели да видимо Исуса. 22Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу. 23А Исус одговори им говорећи: Дође час да се прослави Син човечији. 24Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди; 25који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни. 26Ко мени служи, за мном нек иде, и где сам ја онде и слуга мој нек буде; и ко мени служи оног ће поштовати Отац мој.

27Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! Сачувај ме од овог часа; али за то дођох на час овај. 28Оче! Прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославио сам и опет ћу прославити. 29А кад чу народ који стајаше, говораху: Гром загрми; а други говораху: Анђео му говори. 30Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради. 31Сад је суд овом свету; сад ће бити истеран кнез овог света напоље. 32И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи. 33А ово говораше да покаже каквом ће смрти умрети. 34Народ Му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос остати вавек; како ти говориш да се сину човечијем ваља подигнути? Ко је тај син човечији? 35А Исус им рече: Још је мало времена видело с вама; ходите док видело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде. 36Док видело имате верујте видело, да будете синови видела.

Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих. 37Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху; 38да се збуде реч Исаије пророка који рече: Господе! Ко верова говорењу нашем? И рука Господња коме се откри?

39Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија:

40Заслепио је очи њихове

и окаменио срца њихова,

да не виде очима

ни срцем разумеју,

и не обрате се да их исцелим.

41Ово рече Исаија кад виде славу Његову и говори за Њега. 42Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице; 43јер им већма омиле слава људска него слава Божија.

44А Исус повика и рече: Ко мене верује не верује мене, него Оног који ме посла; 45и ко види мене, види Оног који ме посла. 46Ја дођох видело на свет, да ниједан који ме верује не остане у тами. 47И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити; јер ја не дођох да судим свету, него да спасем свет. 48Који се одрече мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан; 49јер ја од себе не говорих, него Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити. 50И знам да је заповест Његова живот вечни. Шта ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац.