1. Мојсијева 2

Човек у рају. Божја заповест. Стварање жене: брак.

1Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. 2И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; 3и благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини.

4То је постање неба и земље,

кад посташе,

кад Господ Бог створи земљу и небо,

5И сваку биљку пољску, докле је још не беше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу, 6али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу. 7А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива. 8И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, ког створи. 9И учини Господ Бог, те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

10А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се делише у четири реке. 11Једној је име Фисон, она тече око целе земље евилске, а онде има злата, 12и злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгог камена ониха. 13А другој је реци име Геон, она тече око целе земље хуске. 14А трећој је реци име Хидекел, она тече к асирској. А четврта је река Ефрат.

15И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува. 16И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту; 17али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.

18И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему. 19Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; 20и Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. 21И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; 22и Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. 23А Адам рече:

Сада ето кост од мојих кости,

и тело од мог тела.

Нека јој буде име човечица,

јер је узета од човека.

24Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. 25А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота.