Књига проповедникова 6

1Постоји за људе још једно велико зло које сам видео под капом небеском: 2Некоме Бог да иметак, богатство, част, па му души ништа не мањка што пожели. Али му Бог не даје да ужива, да једе од тога, већ туђинац једе. То је пролазно и тешка је болест.

3Да неко има стотину синова, да живи многе године, да је много дана његових година – чак и гроба не имао, а душа му се није наситила благостања – онда тврдим да је и мртворођенче боље од њега. 4Јер, оно је узалуд рођено, у таму је отишло и тама му име покрива. 5Није видело сунца и не зна за њега, а почива боље него онај други; 6који, све да живи и двапут по хиљаду година, не ужива у своме иметку. Најзад, не иду ли сви на исто место?

7Сав је човеков труд за његова уста,

али му опет душа није сита.

8По чему је мудром боље од безумног,

и шта има сиромашак

који уме да се влада пред људима?

9Боље је оно што очи гледају

него оно за чим душа жуди,

јер је и то пролазно

и јурење ветра.

10Оно што се збило одређено је и било,

и зна се шта је човек:

не може да се спори

са јачим од себе.

11Тамо где је много речи

бесмисао бива већи,

и каква је од тога човекова корист?

12Јер ко зна шта је добро за човека у мало дана његовог пролазног живота који му ишчезну као сена? Ко ће да каже човеку шта ће се збити након њега под капом небеском?