Dela apostolska 13

Prvo Pavlovo putovanje među mnogobošce. Propoved o Jevanđelju na Kipru i u Antiohiji Pisidijskoj.

1A u crkvi koja beše u Antiohiji behu neki proroci i učitelji, to jest: Varnava i Simeun koji se zvaše Nigar, i Lukije Kirinac, i Manail odgajeni s Irodom četvorovlasnikom, i Savle. 2A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah. 3Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih, i otpustiše ih.

4Ovi dakle poslani od Duha Svetog siđoše u Seleukiju, i odande otploviše u Kipar. 5I došavši u Salamin javiše reč Božju u zbornicama jevrejskim; a imahu i Jovana slugu. 6A kad prođoše ostrvo tja do Pafa, nađoše nekakvog čoveka vračara, i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus, 7koji beše s namesnikom Srđem Pavlom, čovekom razumnim. Ovaj dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje reč Božju. 8A Elima vračar (jer to znači ime njegovo) stade im se suprotiti, gledajući da odvrati namesnika od vere. 9A Savle koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetog pogledavši na nj 10reče: O napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine đavolji! Neprijatelju svake pravde! Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje? 11I sad eto ruke Gospodnje na te, i da budeš slep da ne vidiš sunce za neko vreme. I ujedanput napade na nj mrak i tama, i pipajući tražaše vođu. 12Tada namesnik, kad vide šta bi, verova, diveći se nauci Gospodnjoj.

13A kad se Pavle sa svojim društvom odveze iz Pafa, dođoše u Pergu pamfilijsku; a Jovan se odvoji od njih, i vrati se u Jerusalim. 14A oni otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotni sedoše. 15A po čitanju zakona i proroka poslaše starešine zborničke k njima govoreći: Ljudi braćo! Ako je u vama reč utehe za narod, govorite. 16A Pavle ustavši i mahnuvši rukom reče:

Ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite! Čujte. 17Bog naroda ovog izabra oce naše, i podiže narod kad behu došljaci u zemlji misirskoj, i rukom visokom izvede ih iz nje. 18I do četrdeset godina prehrani ih u pustinji. 19I zatrvši sedam naroda u zemlji hananskoj na kocke razdeli im zemlju njihovu. 20I potom na četiri stotine i pedeset godina dade im sudije do Samuila proroka. 21I od tada iskaše cara, i dade im Bog Saula, sina Kisovog, čoveka od kolena Venijaminovog, za četrdeset godina. 22I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reče svedočeći: Nađoh Davida sina Jesejevog, čoveka po srcu mom, koji će ispuniti sve volje moje. 23Od njegovog semena podiže Bog po obećanju Izrailju spasa Isusa; 24kad Jovan pred Njegovim dolaskom propoveda krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevom. 25I kad svršivaše Jovan tečenje svoje, govoraše: Ko mislite da sam ja nisam ja; nego evo ide za mnom, kome ja nisam dostojan razrešiti remen na obući Njegovoj.

26Ljudi braćo! Sinovi roda Avraamovog, i koji se među vama Boga boje! Vama se posla reč ovog spasenja. 27Jer oni što žive u Jerusalimu, i knezovi njihovi, ne poznaše Ovog i glasove proročke koji se čitaju svake subote, osudivši Ga izvršiše. 28I ne našavši nijedne krivice smrtne moliše Pilata da Ga pogubi. 29I kad svršiše sve što je pisano za Njega, skinuše Ga s drveta i metnuše u grob. 30A Bog vaskrse Ga iz mrtvih. 31I pokaziva se mnogo dana onima što izlaziše s Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom. 32I mi vam javljamo obećanje koje bi očevima našim da je ovo Bog ispunio nama, deci njihovoj, podignuvši Isusa; 33kao što je napisano i u drugom psalmu: Ti si moj Sin, ja Te danas rodih.

34A da Ga iz mrtvih vaskrse da se više ne vrati u truljenje ovako kaže: Daću vam svetinju Davidovu vernu.

35Zato i na drugom mestu govori: Nećeš dati da Tvoj Svetac vidi truljenje.

36Jer David posluživši rodu svom po volji Božjoj umre, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truljenje. 37A kog Bog podiže ne vide truljenje. 38Tako da vam je na znanje, ljudi braćo! Da se kroza Nj vama propoveda oproštenje greha. 39I od svega, od čega se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsijevom, opravdaće se u Njemu svaki koji veruje. 40Gledajte dakle da ne dođe na vas ono što je kazano u prorocima:

41Vidite, nemarljivi!

I čudite se, i nek vas nestane;

jer ja činim delo u vaše dane,

delo koje nećete verovati ako vam ko uskazuje.

42A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore. 43A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreći im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj.

44A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje. 45A kad videše Jevreji narod, napuniše se zavisti, i govorahu protivno rečima Pavlovim nasuprot govoreći i huleći. 46A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reč Božja; ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni večnog života, evo se obrćemo k neznabošcima. 47Jer nam tako zapovedi Gospod: Postavih te za videlo neznabošcima, da budeš spasenje do samog kraja zemlje.

48A kad čuše neznabošci, radovahu se i slavljahu reč Božju, i verovahu koliko ih beše pripravljeno za život večni. 49I reč se Božja raznošaše po svoj okolini. 50Ali Jevreji podgovoriše pobožne i poštene žene i starešine gradske te podigoše gonjenje na Pavla i Varnavu, i isteraše ih iz svoje zemlje. 51A oni otresavši na njih prah sa svojih nogu dođoše u Ikoniju. 52A učenici punjahu se radosti i Duha Svetog.